Prikaz knjige Enrikea Vila Matasa „U Kaselu logike nema“

Konačno se pojavio književnik koji piše o umetnosti iz pozicije saznanja i traganja a ne prezrivo i sa averzijom. Vila Matas istražuje svet „drugih umetnosti“: avangardnih, onih od kultnog statusa. Knjiga o kojoj pišemo (po autoru, romansirana reportaža) predstavlja katalog sadašnje umetnosti, ali i avangardne literature. I taj katalog se iz pozicije veoma ličnog iskustva račva u ono gde razvoj ljudskog bića, kulturnog i nacionalnog identiteta (evropskog, španskog, katalonskog), obrazlaganje njenih faktotuma, teorije umetnosti i volje da se stupi u kulturne prostore koji su širi od puko književnih, postaje „impuls“ dovoljno snažan da čak oslobodi pripovedača melanholije u svakom mogućem smislu.
 
Nabrojano bi bilo dovoljno da knjigu progutaju svi zavisnici od umetnosti, ali ima se još štogod dodati. Vila Matas koristi strategiju graničnog pripovedanja (naime, umesto da slije sve digresije u jednu tačku, odlučno bira narativni prsten ali ga ne objašnjava, pa čitalac mora da ga zamišlja). Autorova originalnost (značajnija od njegove efikasnosti) identična je zadatku kojeg se laća od početka dela: da ustanovi šta su to avangarde, a šta umetnost. Stvar je u tome što je pripovedačka struktura knjige jednaka strukturi koju glavni junak sledi kako bi zašao u srž umetnosti. A koje to dodirne tačke, iako ni izbliza nisu objašnjene, čvrsto profilišu to jezgro koje ni u jednom trenutku nije opisano?
 
Prvu čine mekgafini. Oni lome naraciju svojom apsurdnošću, ne onom logičkom (što je očigledno) nego eliptičnom, apsurdnošću koja ne može biti objašnjenja i o kojoj ne može da se govori. Pripovedna nit koja je sledila određeni cilj, gubi se u dodiru s izvesnim neobjašnjivim jezgrom. Knjiga je puna mekgafina (toliko da se pretvaraju u konkretne osobe, čak u bližnje).  
 
Drugu dodirnu tačku sa jezgrom čini izgradnja bića, samog pripovedača kao lika: njegova nesigurnost u sebe, autokritičnost, njegova krhkost i lični strahovi. Taj je čovek i opsesivno neurotičan, setan, ćutljiv, sklon prihvatanju sopstvene starosti, i odbija da koketira. Dotične karakterološke linije definišu jezgro koje nije iskorišćeno budući da nema opisivanja i da tek fragmentarno možemo da sagledamo nepotpune aspekte lika. Kao da u četvorodimenzionalnoj stvarnosti upoznajemo sve četiri projekcije a da nikada nismo u stanju da sagledamo volumen 4D.
 
Treća dodirna tačka sastoji se iz razvoja bića samog pripovedača kao umetnika. Tako se on izjašnjava. Kritikuje one što blate umetnost jer je ne razumeju ili pošto je smatraju mrtvom, haotičnom ili disperzivnom (iako on sluti da se ta klica u njoj može razviti). Takođe pokazuje volju da prevaziđe lično svojstvo književnika kako bi ga rasuo po drugim umetnostima. Okušao bi se u umetničkoj multidisciplinarnosti, iako je pod snažnim uticajem koncepta romantičarskog genija (onih umetnika u kojima prepoznaje početak modernosti). Poziv u Kasel hrani njegov umetnički ponos, ali ga uznemiruje kao ljudsko biće. Te dodirne linije definisane jezgrom umetnika najkoherentnije su od svih, pošto je jezgro umetnosti nedostižno i stoga osvojivo tek delimično: kao geometrijski položaj.
 
Četvrta dodirna tačka mogla bi se nalaziti u komunikaciji. Anegdota o kojoj je slušao na irskom, od Iraca u Golveju, i koju ni najmanje nije razumeo ali je strukturisao do mere u kojoj ju je ispunio (fiktivnim) smislom, napada celokupno razumevanje umetnosti, bića i umetnika. Taj metod postaje u potpunosti marginalan; nedostatan da bude usmeren prema srži pitanja, opisuje dodirnu tačku što se čak i ne približava jezgru. Kafka se izjašnjava kao Kinez, a metod se primenjuje na razgovore u kineskom restoranu. Odnos glavnog junaka prema kustoskinjama jasan je primer nedefinisanosti. Četiri kuratorke organizacije koja ga poziva s jedne strane nose tajne umetnosti (koje retko dele sa drugima), a sa druge su neodgonetljive utoliko što komuniciraju posredstvom osmeha, ironije i prezira. Slučaj Boston je paradigmatičan. Žena s tim prezimenom toliko laže da nije moguće čak ni saznati ko je posredi. Da li su kustoskinje stvarne žene, ili otelotvorenja raznih aspekata umetnosti? Ponašaju se kao tvrdoglave i prevrtljive muze sklone migoljenju i bežanju… da bi ga na kraju napustile.
  
Nalazimo se pred procesom građenja (tako dragog nemačkoj filozofiji) bića, umetnosti, odnosa, koje se ne postiže sa preciznošću građevine već putem nemogućnosti definisanja jezika. Linije definisanja nalaze se u čvoru (jezgru) koji daleko od toga da je ostvaren definicijom (konceptom, esencijom). U skladu sa teorijom čvorova, tri krivulje se uvek sustiču u jednoj tački kada je ona dovoljno debela. Te narativne krivulje koje se ukrštaju tvore nelinearno pripovedanje koje teče u raznim pravcima i smislovima što nam ukazuju na strukturu identičnu strukturi umetnosti. „Činilo mi se da njegova knjiga (Tragični mit Miljeovog „Anđela“ Salvadora Dalija), koliko god da je opsežnog zahvata, ostavlja slobodu, u središtu jezika, jednu veliku plažu imaginacije, možda lišenu ključa osim ako za to smatramo igru.“ Ovo stoga što je umetnost geometrijski položaj (na primer: obim je geometrijski položaj čije dve tačke su jednako udaljene od centra). Tokom čitave knjige nude se različite postavke umetnosti čime se sačinjava multidisciplinarna ideja onog što bi umetnost morala biti. Umetnost je život, umetnost je zbrka, umetnost nije umetnost, umetnost je bivstvovanje ili ono što nam se događa i tako dalje. Nije važno koliko njenih postavki prihvatamo već su bitne njena multidisciplinarnost, njenom suštinska višestranost. Katalog dela koja ispunjavaju knjigu, sve sa objašnjenjima kustosa i autora, nudi nam valjan uvod u instalaciju (pre svega audiovizuelnu). S druge strane, formira se i katalog književnih dela koja se ukrštaju sa onima, u užem smislu umetničkim, i sa životom pripovedača. Entuzijazam i predanost (koja doseže razmere oslobađajuće terapije) glavnog junaka dovoljno izražavaju autorovu dobit. Umetnost nije mrtva, nije haos, niti je disperzivna. Umetnost je naša jedina nada.

Ovu knjigu moguće je definisati kao priču o ljubavi lišenu seksa. Seks je radikalno odsutan (osim u jednom kratkom snatrenju), ali ljubav glavnog junaka prema umetnosti zadire u uzvišeno. Prisustvujemo procesu zaljubljivanja koji je nezaustavljiv sve dok ne kulminira u klimaksu. To je ono što nazivaju ekstazom, da ne upotrebimo reč „orgazam“, o kojem se zapravo radi. Teme nacionalizma (Katalonija, Nemačka, Kina) takođe se tokom čitave knjige ukrštaju sa umetnošću i životom. Šetnje, putovanja, izmeštanja („putovanje je najčešća osovina mojih knjiga: pisac koji putuje i opisuje svoje premeštanje“) su metafore dodirnih linija koje definišu, ne uključivši tu i tvrdo jezgro.
 
Nećemo se opirati da povežemo ovo delo sa video-umetnošću. Nalazimo se pred formom „tangencijalnog“ pripovedanja koje, umesto da se okreće svom predmetu, „seče ga“ – u smislu reči koji se koristi u tauromahiji – izbegava taj predmet i izmiče mu ali ga s druge strane definiše (kao odsustvo), omeđuje i predaje mašti. Dakle, radi se o tome da se iskoristi ova forma pripovedanja koja nije sekvencijalna već paralelna, niti je linearna – u smislu vođenja radnje – nego tangencijalna. Radi se o omeđivanju i razgraničavanju, definisanju geometrijskog prostora posredstvom višestrukih tangencijalnih linija koje, ne konceptualizujući predmet, čiste taj prostor i određuju ga negativno. O traženom entitetu, ne dotičući ga se direktno, dobijamo podatke ne samo opisnim tangencijalnim linijama nego i činjenicama, događajima, okolnostima. Jedino gledalac bi mogao ujediniti komadiće slagalice, kako bi sačinio radnju. Takav je interaktivni film, koji gledalac mora da upotpuni.
 
A ako već govorimo o filmu, ne preostaje nam ništa drugo nego da pomenemo „The host and the cloud“ Pjera Uiga (umetnika koji u delu Vila Matasa potpisuje „Untitled“ na „Trinaestim dokumentima“ u Kaselu) koji je prikazan u barselonskoj „Makbi“. Ovo delo je uzoran primer onoga o čemu smo govorili. Taj film nam na hiljadu načina prikazuje međupovezivanje stvari jednih sa drugima, činova, ideja. Konceptualno gledano, sve stvari su povezane jedna sa drugom.
 
Srećna podudarnost Vila Matasove knjige i Uigovog filma omogućila nam je da prikažemo tu drugu vrstu pripovedanja koju bismo mogli nazvati idejnom parataksijom (gomilanjem sekvenci). Nije posredi prosto gomilanje slika nego slika koje definišu, sopstvenim odsustvom, određenu ideju, ambijent, klimu. To je slučaj kod Uiga, primenjeno na međupovezivanje stvari i stoga na njihov nedostatak identiteta, kao i kod Vila Matasa, primenjeno na umetnost. Ne propustite nijedno od ova dva dela.  
 
Izvor: Sikutadri
Prevod: Igor Marojević