Da se učešće u porno-filmovima i neka vrsta javnog intelektualizma ne isključuju, jasno je još od kraja dvadesetog veka i tadašnjeg aktivizma italijanskih hardkor superzvezda Moane Poci i Ćićoline. Prva je bila spisateljica i voditeljka TV emisija za omladinu, a sa drugom je napravila političku stranku Partija ljubavi. Stranka je bila vanparlamentarna, za razliku od ultraliberalne Radikalne partije, koja je uvela Ćićolinu u italijanski parlament.
U poslednjih desetak godina američka porno-glumica srpskog porekla
Džesika Stojadinović Stoya iznosi mišljenja o najrazličitijim temama u krajnje uglednoj anglosaksonskoj štampi poput Njujork tajmsa i Gardijana. U jednom trenutku je dotične eseje i priče sabrala u knjigu „
Filozofija, mačkice i pornići“. Zanimljivo je da njen naslov počinje istom rečju kojom i štivo počivše gospođe Poci (
La filosofia di Moana).
Srpskog čitaoca će posebno zanimati šta Stoya misli o zemlji porekla. Odmah treba reći – sve najbolje. To je posebno upadljivo u mikroeseju znakovitog naslova (
Beograd ja volim). U njemu Stoya, zbog intenzivnosti života u glavnom gradu Srbije, tvrdi da se jedino u njemu oseća kao dok radi ono što je supstanca njenog posla. Možda zvuči uvrnuto, ali od porno-glumice se veći kompliment ne može dobiti. Jedan od pak najiskrenijih priloga jeste
Gola cica s duplerica, priča o razgovoru koji je Stoya vodila sa svojom bakom. Prethodno je odlučila da joj prizna čime se bavi i da je svoje umetničko ime uzela po njenom imenu. Reakcija bake na kraju razgovora jednako je neočekivana i dirljivo prostodušna.
Kako se može naslutiti, dobar deo knjige govori o tome kako ljudi iz različitih društvenih slojeva – novinari, pisci, glumci „običnih“ filmova, „običan svet“... – gledaju na njen posao. Sumarno, Stoya ga vidi kao neku vrstu tabuizovane javne edukacije. Ne manjkaju primeri za nipodaštavanje njene profesije: od administrativnih (nije joj dozvoljen
PayPal nalog, ne može dobiti poslovni kredit, mora unapred da plati godinu dana da bi iznajmila stan...), do duboko ličnih (jedan ljubavnik ne veruje da su njeni orgazmi stvarni).
Izvedenice koje pravi od svog posla do religije (ikoničnost porno-zvezda i ikone u crkvama), filozofije (
stars kao zamena za paganske bogove, o čemu je pisao Niče) ili društvenih sistema (npr. tekst pod naslovom
„Vatra pakla“ i socijalistički seks), maštovite su tačno onoliko koliko je potrebno za solidnu knjigu eseja. Stoya uravnoteženo, konzervativno (!) koliko i liberalno, sa vešto doziranim humorom, pristupa rečenim i drugim pitanjima kojima se bavi. U njih spadaju privatnost, policija i tajna policija, i gluma, uopšte. Stoya piše vešto u smislu da u svakom eseju postoje rečenice koje su idealne da budu istrgnute kao citati. Jedan od mogućih, (bez)brojnih primera: „(...) postoji nešto zajedničko za pornografiju, filmsku i pozorišnu glumu, a to je prisutnost u trenutku, u onom malom zakrivljenju sočiva gledalaca ili kamere. Ako oni taj trenutak ne uhvate, onda kao da nije ni postojao.“
Na kraju krajeva, „Filozofija, mačkice i pornići“ pomaže brojnim ljudima da razumeju da su izvođači za odrasle više od onoga što rade pred kamerom: oni su sasvim normalni ljudi, koji samo imaju neobične poslove.
Autor: Domagoj Petrović