Za mnoge dragocene podatke koje donosi britanski istoričar Pol Džonson u svojoj knjizi pomalo ironičnog naslova „Intelektualci“ pomislićemo da pripadaju rubrici
verovali ili ne, jer nije lako razumeti kako je Žan-Žak Ruso, koji je u podnaslovu svoje znamenite knjige istakao termin „vaspitanje“, mogao biti toliko surov prema sopstvenoj deci; u najmanju ruku će kontroverzno delovati podatak da Fridrih Engels nije od Karla Marksa preuzeo samo rad na knjizi „Kapital“, nego je usvojio i Marksovog vanbračnog sina; takođe će šokantno zvučati da su kocka i seks bili veliki poroci
Lava Tolstoja; pomalo komično može izgledati opaska da bi Ernestu Hemingveju na izmišljenim događajima iz sopstvenog života pozavideo čak i baron Minhauzen; pažnju će privući i podatak da je
Bertolt Breht kao mladi bolničar vršio amputacije na ranjenim nemačkim vojnicima tokom Prvog svetskog rata; dozu konfuzije uneće detalj o hapšenju protivnika američkog atomskog oružja, osamdesetosmogodišnjeg Bertranda Rasela, dotada osvedočenog rusofoba i zagovornika preventivnog rata protiv Sovjetskog Saveza; zapanjujuće je čitati kako simpatizer komunizma Žan-Pol Sartr uspon svoje književne karijere doživljava pod nacističkom okupacijom Francuske.
Sa druge strane, svi navedeni kontroverzni detalji iz života znamenitih pisaca i filozofa sigurno ne bi izazvali takvu pažnju niti bi uopšte bili šokantni da se ne radi o ličnostima koje su svojim idejama menjale ne samo ideološki profil društva kome su pripadali, nego često i tok istorije, tim pre što se Evropa XIX stoleća ne može zamisliti bez prethodne Rusoove delatnosti, kao što se ni ideološke podele na globalnom nivou tokom XX stoleća ne mogu zamisliti bez Marksa, a svetska književnost bi svakako bila siromašnija bez obimne Tolstojeve proze.
Ne osporavajući im intelektualnu snagu, a uglavnom ne dovodeći u pitanje ni kvalitet njihovih dela, Džonson se fokusira na privatni život i etički profil ljudi o kojima piše, pri čemu ne želi toliko da ih unizi kao moralno nepodobne koliko da ukaže na njihovu istorijsku odgovornost, na nesagledive posledice njihovih usmenih i pisanih reči, na uticaj koji su svesno ili nesvesno izvršili na nove generacije, pa je u tom pogledu Ruso odgovoran jer je postavio obrazac neurednog života za buduće umetnike, naročito romantičare, kojima je pripadao i Persi Šeli, a koji je pak odgovoran što je postavio obrazac
seksualnih komuna; na sličan, ali mnogo opasniji način, odgovoran je Marks što je svojim delima izazvao niz proleterskih revolucija, premda se nikad nije neposredno upoznao sa problemima radničke klase, a pritom je prema svojim slugama bio suroviji nego kapitalista prema fabričkim radnicima; najzad, ovoj grupi
antijunaka pridružuju se Rasel i Sartr zbog svoje odgovornosti za širenje buntovnih ideja koje su mase bezrezervno prihvatale i sprovodile u delo premda tim idejama nisu ostali dosledni upravo oni koji su ih propagirali.
Govoreći o intelektualcima u rasponu od dva i po veka, od Žan-Žaka Rusoa do Noama Čomskog, autor istovremeno daje i noviju istoriju zapadne civilizacije, čiji nagli razvoj posmatra kao plod antiklerikalizma, što je intelektualce najpre dovelo do destruktivne utopije, a na kraju do manje-više autodestruktivnog hedonizma, pa tako čitaoci mogu da prodru i u suštinu romantičarskog pokreta, zatim da prate politička i nacionalna previranja na evropskom tlu od Bastilje 1789. do Berlina 1945, da se upoznaju sa relativno kasnim definisanjem autohtone norveške kulture u vremenu Henrika Ibzena, da razumeju specifičan razvoj američke građanske elite, najzad i da sagledaju opšte raspoloženje zapadnog društva u burnim godinama Hladnog rata.
Naravno, Džonson u svoje tekstove unosi i lične impresije, pa i sopstvene ideje, o kojima bi se takođe moglo raspravljati onako kao što on sâm raspravlja o idejama Bertranda Rasela i Noama Čomskog, ali čak i da ponekad nismo saglasni sa autorovim viđenjem i stavom, neprestano će nam iskrsavati pitanje kojim njegova knjiga odiše: u čemu je bila tajna tih ljudi kad su uspeli da, uprkos svojim etičkim nedostacima (koji su bili vidljivi i golim okom), još za života budu slavljeni kao velikani i da im pritom bude dopušten (pa i oprošten) krajnje surov odnos prema najbližim članovima porodice, kao i neskriveno licemerje, pa i zlonamerna gordost prema prijateljima, saradnicima i sledbenicima.
Možda se odgovor krije u jednoj misli Viktora Igoa, da ništa nije tako moćno kao misao kojoj je nastupilo vreme, pa je izgleda bilo potrebno samo da se promoviše ideja koja je u datom istorijskom momentu najprijemčivija, mada ne obavezno tačna i prosperitetna.
A možda svi ti intelektualci ne bi ostavili traga u istoriji, nauci, umetnosti i kulturi da nisu bezrezervno verovali u sebe i da nisu na vreme postavili sebi otvoreni ultimatum, koji je najbolje sažet u jednoj Tolstojevoj misli:
Ili ću nadmašiti svoje vreme, ili sam jedan od onih malobrojnih koji – zbog svoje nepodesne i neprilagodljive prirode – nikad neće biti zadovoljni.
Autor: Dušan Milijić