„Istinita priča o Pinokiovom nosu“ je treći i poslednji deo sage o urnebesnom švedskom inspektoru Evertu Bekstromu.
Nakon nesrećnog izleta kroz prvu i poslednju sezonu američke televizijske serije Bekstrom inspirisanoj njegovim likom i (ne)delom slavni inspektor se konačno vraća tamo gde je najbolji, u književnost i u Stokholm. Ovoga puta mora da reši slučaj ubistva advokata Tomasa Eriksona. Na početku se činilo da će to biti još jedan od onih jednostavno teških slučajeva jer se žrtva tokom boravka u ovoj dolini suza bavila zastupanjem najokorelijih kriminalaca koje je Švedska mogla sebi da priušti. Erikson je bio toliko uronjen u svet svojih branjenika da mnogima u policiji nije bilo jasno gde se završavaju kriminalne aktivnosti njegovih klijenata, a gde počinje njegova legalna delatnost. Zato je istražnom timu, na čelu sa Bekstromom, potrebno samo da zagrebe po površini Eriksonovih aktivnosti i pokupi neophodan broj osumnjičenih koji je već nužan za potrebe ovog romana.
Međutim, kao i njegov život praćen raskrinkavanjem korupcije u policiji, otkrivanjem misterije vezane za ubistvo Ulofa Palmea, depresijom i pokušajem suicida tako i Pešonovi romani naprosto beže od trivijalnosti i banalnosti. „Istinitu priču o Pinokiovom nos“ autor pretvara u završnicu bajkovite priče stare više od stotinu godina. U pitanju je jedna mračna bajka za odrasle u kojoj glavne uloge imaju poslednji ruski car Nikolaj II, engleski premijer ser Vinston Čerčil, ruski predsednik Vladimir Putin i, najslavniji od svih, kriminalistički komesar iz Zapadne policijske oblasti u Stokholmu Evert Bekstrom.
Kao i prethodne knjige „Linda“ i „Ubiti zmaja“ tako i ova svoju očaravajuću magiju različitosti koja je izdvaja iz mora nordijskih krimića duguje glavnom junaku.
Evert Bekstrom je nizak, debeo, dlakav, ružan, veoma lenj, pohlepan, alkoholičar, sklon maksimalnoj korupciji i koji, uprkos činjenicama, o sebi ima izrazito dobro mišljenje. Čini se da je njegov svet ispunjen nesposobnim muškarcima ljubomornim na njegovu, kako je naziva, „supersalamu“ za kojom svaka žena na planeti prosto žudi kao i na njegovu slavu koju je stekao više medijskom samopromocijom, a manje delima. To što samo prostitutke žele da osete čari „supersalame“ nimalo ne utiče na njegov ego. Naprotiv. Ako ne žude za njim onda su u pitanju lezbijke.
Evert Bekstrom je rasista, ksenofob, homofob, šovinista. Ne može da podnese strance, obojene, Arape, Žabare, Fince, dođoše, homoseksualce, lezbijke, decu, penzionere, životinje (osim njegove zlatne ribice, nesrećno nastradale još u prvoj knjizi zbog ekstremnog zanemarivanja), bogate (koji nisu on), siromašne, narkomane, alkoholičare (koji nisu on). U pitanju je, čak i za fikciju, izrazito nemoguća ličnost u ovom svetu političke korektnosti, koja ipak nekako dobro funkcioniše. Njegovi politički nekorektni komentari, koje srećom uvek zadrži za sebe, čine odličan izvor smeha za čitaoce.
Upravo zahvaljujući njegovoj zadrtosti i tvrdoglavom insistiranju da se iza svakog zločina krije dođoš, peško, alkos ili već neko sa Bekstromove liste zasluženo prezrenih, istrage se završavaju sa uspehom čak i kada se pokaže da nije bio u pravu.
Bekstrom je, u odnosu na prva dva romana, uspeo da se razvije u veoma sposobnog detektiva. Dok ga u romanu „Linda“ vidimo kao zaista nesposobnog istražitelja, a u priči „Ubiti zmaja“ kao osobu koja je ipak sposobna za nešto vredno pomena, u knjizi „Istinita priča o Pinokiovom nosu“ zatičemo odličnog detektiva. Čuvajući grotesknu ljušturu svog junaka, Pešon je uspeo da nam na kraju otkrije osobu koja zaista zna da radi svoj posao uprkos tome što Bekstrom uvek ostaje Bekstrom.
„Istinita priča o Pinokiovom nosu“, kao i prethodne knjige, ima nekih pedeset stranica više nego što je potrebno, postoji nekoliko delova koji su nepotrebni i koji „guše“ radnju. U odnosu na romane „Linda“ i „Ubiti zmaja“ autor je ovakve suvišne izlete ovaj put uspeo da svede na minimum.
Iako se navodi kao poslednji deo trilogije o Bekstromu, kao i prethodne knjige, „Istinita priča“ može da se čita posebno i, osim glavnim junakom, nije vezana sa druge knjige. Takođe je u pitanju stilski i tehnički najbolja knjiga u celom serijalu.
Pešon je, kreirajući Bekstroma, stvorio junaka kojeg ne možemo, a da ne mrzimo i da ne mrzimo sebe što ga, zapravo, volimo.
„Istinita priča o Pinokiovom nosu“ je knjiga za sve ljubitelje skandinavskih trilera, političke nekorektnost i ciničnog humora. Poput glavnog junaka i ova knjiga je jedna od onih koje možete da obožavate ili prezirete, ali ne možete da ostanete ravnodušni. I svakako je nikada nećete zaboraviti.
Piše: Milan Aranđelović
Izvor: bookvar.rs