Kao jedan od mnogih, ako ne i glavni, razloga za porast nasilja često se navodi glorifikacija kriminalaca u mas-medijima i umetnosti. Tako bi po dežurnim moralistima kriminal nestao ukoliko bi predstava o stvarnosti bila lepša. Po toj logici, otprilike, gangrena bi bila uspešno sanirana ako se na truloj nozi isturpijaju nokti. Ali da se manemo dežurnih moralista i njihove vizije stvarnosti. Šta je zaista koren fascinacije kriminalom nije teško prokljuviti. U opustošenom društvu, onom u kojem su sve strukture moći, svejedno da li direktno ili indirektno, uperene protiv podanika (iako je mnogo lepše, ali ne i istinito, reći građana), neminovno se javlja otpor. Kako je taj otpor uzaludan, tome su sjajno poslužile političke elite koje su uspele da unište svaku moguću ideju o promeni (po principu smene Kurte i Murte na vlasti), podanicima preostaje samo gorak ukus u ustima. I polako dolazimo do naše poente. Apoteoza kriminala, svojevrsnog pretvaranja zločinaca u heroje, kreće od mitskog lika Robina Huda. Stara dobra priča o odmetniku iz Šervudske šume romantična je predstava o pobunjeniku protiv rđavog sistema. Svakako da Robin Hud, ili barem onako kako je predstavljen, nema nikakve veze sa svojom modernom razbojničkom sabraćom, ali je percepcija publike ostala ista. Da to pojednostavimo. Ako podanik sukobljen sa rđavim sistemom nema nikakve šanse da mu se suprotstavi, postoji neko ko to može. A to je, nije potrebna neka velika pamet da se shvati, kriminalac. Neustrašivi je to pojedinac, pravi desperado, kontrapunkt kukavičluku podanika. Budimo realni, ko od nas ne navija za čoveka koji je u sukobu sa pokvarenom policijom ili još gorim sudstvom? Ili još plastičnije, na čijoj ćemo strani biti? Razbojnika ili lihvarske banke? Razume se, kriminal je sve samo ne romantična priča o pobuni protiv sistema, davno je prošlo vreme Robina Huda (ako je ikada i postojalo), ali to našem podaniku ništa ne znači. Bitan je otpor, ma kakav god on bio. I to je koren privlačnosti kriminala recipijentima mas-medija i umetnosti, što je rezultiralo stvaranjem potpuno novog žanra. U njemu nema detektiva koji razotkrivaju zločince, nema ni superheroja koji vade čitavu stvar. Ovde su samo razbojnici, i možda je baš zbog toga ovaj žanr najbolje nazvati gangsterski. Tako se od Robina Huda pa sve do „Kuma“ pišu pripovesti o razbojnicima. Priču o nekim novim, pritom našim, razbojnicima donosi nam Mladen Marković.
Prošlo je osam godina otkako su se upoznali Marko i Marina. I to pod nimalo prijatnim okolnostima. U tom vremenu sitni kriminalac, Marko upada u obračun iz kojeg će se izvući samo zahvaljujući pomoći gangstera Bubašvabe. Ništa bolja nije ni situacija sa Marinom. Teško povređena u orgiji besomučnog nasilja, Marina upoznaje Marka i njihov novi život počinje. Nezavidna materijalna situacija ovog para nateraće Marka da se posle osam godina vrati kriminalu. Prvi zadatak, kurirska veza između dva kriminalca, pretvara se u nešto mnogo više. Marko i Marina će saznati ne samo okolnosti pod kojima su se upoznali pre osam godinama, već i nešto mnogo dublje i gore.
Silni događaji koji čitaoca drže u neprestanoj neizvesnosti, mnogo preokreta i intrigantnost teme, sve je to neophodni materijal da se izgradi dobra narativna struktura jednog žanrovskog romana. Baš takvu je uspeo da stvori Mladen Marković. S druge strane, u „Krvi i sapunici“ nas čekaju sjajno predstavljeni likovi. To nisu karikature koje se samo kolju i ubijaju. Naprotiv. To su ljudi od krvi i mesa – oni koji sanjaju, pate, vole i mrze se, padaju i ustaju. Ali i razmišljaju o smislu svoje sudbine: „(…) ‘znajući tačno kakvim me je stvorio – jer ON me je stvorio – bog je mogao, ne: morao je…’, ispravio se, ‘da, da: morao je da bude siguran u kom smeru će moja slobodna volja da krene i zato nema prava da mi sudi!’“
Mladen Marković je rođen u Slavonskom Brodu. Pohađao je kurs kreativnog pisanja kod Zorana Živkovića. Debituje 2010. godine sa novelom „Razbijanje karikature“. Objavio je nekoliko priča u periodici. Koscenarista je animirane serije „Jet Set“, kao i član redakcije književnog časopisa „Omaja“.
„Prošla je ponoć. Dan je umrtvio uzorne građane, a materica noći rodila je nemirne: huligane, lopove, prevarante, kurve, dilere, narkomane, ludake, silovatelje, ubice i policiju“, ispisuje Mladen Marković u ovom romanu. Taj svet noći je svet „Krvi i sapunice“. Pred nama je otpadak društva, silesija bolesnika svih fela. Ali i onih ljudi, baš kakvi su glavni junaci romana Marko i Marina, koji u borbi za golo preživljavanje upadaju u grotlo ludila. Ako zanemarimo žanrovske konvencije i neminovno fabuliranje (u čemu je autor sjajan), „Krv i sapunica“ je nešto mnogo više. To je sjajni prikaz naše sumorne svakodnevnice, suštinski priča o nekim novim „poniženim i uvređenim“. Za Mladena Markovića kriminalci nisu bajkoviti i romantični likovi, kako se oni neretko predstavljaju. Nisu ni mašine koje se međusobno tamane. To su ljudi, isti kao i mi, koje je društvo prvo osudilo, a onda ih ostavilo da trunu na dnu. Nalik Miodragu Bulatoviću, Mladen Marković im dopušta da izađu iz mraka i ispričaju svoje priče.
Autor: Vladimir Petrović
Izvor: onlinecitaonica.wordpress.com