Pre nego što pročitate knjigu Dejvida Vana trebalo bi da znate nešto što je važno: iako je ovo delo fikcije, samoubistvo iz naslova knjige zaista se dogodilo. Na to nam implicitno ukazuje i autorova posveta – „Mom ocu, Džejmsu Edvinu Vanu, 1940-1980“ – ali da bi se razvejale sve nedoumice o tome da li je njegov otac izvršio samoubistvo, potrebno je pročitati Izjave zahvalnosti sa kraja knjige.
Mada je malo čitalaca koji sami ne bi došli do tog zaključka, ipak je to nešto što treba navesti na samom početku. Oko toga ne sme da bude nedoumica, jer ukoliko to nije jasno, neverovatno iskren i šokantan način na koji se autor bori sa stvarnošću može da ostane nejasan i izgubi na snazi.
Knjiga ne govori samo o jednoj smrti. Ne postoji jedna jedinstvena priča. Snaga Vanove „legende“ proističe iz načina na koje je izmaštao stvarne događaje, promenio ih i ponovo izmaštao tako da se čini da se oni iznova dešavaju u paralelnim, ali protivrečnim svetovima.
Onda još nešto što bi čitalac trebalo da zna, mada to istovremeno ne bi smeo da zna. Dok ova knjiga na različite načine prikazuje smrt kao centralni događaj, dešava se nešto što će u potpunosti izmeniti odnos između glavnog junaka, oca, autora i čitaoca. Nemojte da dozvolite da vam bilo ko otkrije šta je to što se dešava pre nego što počnete da čitate. Ako to budete znali unapred, to će upropastiti ne samo neka iznenađenja koja ova uzbudljiva priča nosi, već i čitavu konstrukciju koju je Van zamislio kako bi iskopao sve one zastrašujuće i besmislene činjenice postojanja, kako bi njima ovladao i kako bi ih u jednom nasilnom činu fiktivne transformacije, rekonstruisao u nešto što je zapravo mnogo realnije.
Dejvid Van je mladi američki pisac. Njegova prva knjiga „A Mile Down“ memoari su u kojima opisuje kako je brod koji je napravio potonuo na Karibima, a u kojima naziremo tragove njegove porodične nesreće. Mogao je i u toj knjizi da nam opiše samoubistvo svog oca, ali takvi memoari, koliko god bili direktni, iskreni, bolni, nikada ne bi mogli da dostignu onu psihološku dubinu, ono iskustveno znanje, koje je kasnije postigao u fikciji.
U priči kojom počinje zbirka pod nazivom „Ihtiologija“, Van otkriva poreklo porodice junaka Roja, rođenog na Aljaski, i neke od očevih neuspeha; donosi jednu verziju samoubistva i uvodi jeziv simbolički prikaz ribica „srebrni dolar“ koje isisavaju oči buljavog soma pangasijusa. Ovi detalji deluju vrlo stvarno, i bukvalno i emocionalno, ali osim jedne jedine biografske činjenice koju znamo o autoru, nemamo nikakvu ideju o tome šta je istina, a šta je izmišljeno. Utisak da su sećanja preobražena u fikciju ublažava osećaj za stvarnost dok Roj istražuje likove svojih roditelja, njihov razvod, svoju maćehu i očeva neverstva. Roj objašnjava svoje postupke trudeći se svim silama da održi emocionalnu samokontrolu, što u početku samo nagoveštava, a povremeno i dublje prodire u psihološku pustoš koja ga okružuje.
A onda, u centralnoj priči knjige (odnosno, noveli) pod nazivom „Ostrvo Sakvan“ ova pustoš se u potpunosti razotkriva. Trinaestogodišnjeg Roja otac odvodi u neku kolibu u zabačenom delu Aljaske i tu postaje jasno da njegov otac koristi svog sina u poslednjem, očajničkom pokušaju da ponovo izgradi svoj život i rastera tamu koja ga je obavila. Roj noću sluša oca koji plače, kaje se, ispoveda svoje seksualne žudnje, bezumno brblja, preklinje sina za oproštaj. Roj nema mentalnu snagu da to podnese, a oko njih kilometrima nema žive duše. Psihološko i fizičko preživljavanje postaju jedno isto.
Bez ikakve histerije, Vanovo pisanje postepeno oslikava nezamislivu ljudsku patnju. U načinu na koji kontroliše stil prepoznajemo uticaj Hemingveja, ali način na koji se poigrava sa površinskim i skrivenim smislom veoma podseća na Dostojevskog. Otac i sin ne mogu da napuste to mesto. Vi, čitaoci, takođe nećete moći da odete.
Autor preuzima na sebe i živi sa očevim sramnim činom; umiranje, to subjektivno iskustvo – nažalost – proglašava za svoje. Zapanjuje činjenica da se usudio da to uradi. Ulozi su visoki i ozbiljni. Nema granice između spoljašnje i unutrašnje stvarnosti; ovo je knjiga koja je već promenila autorov svet. Šta je sa Vanovom porodicom? Šta je sa njegovom majkom? Šta se dogodilo sa drugim ženama iz očevog života, na koje podseća i koje upliće u svoje priče i prepušta osudi čitalaca? Da li su i one u njegovom vlasništvu?
Knjiga „Legenda o ubistvu“ spada o domen koji možemo označiti kao poslednji tabu književnosti. Kada je jedan američki pisac, Džejms Frej, objavio svoje šokantne memoare o borbi protiv zavisnosti – „A Million Little Pieces“ – američka kritika i čitaoci su ga, a prvenstveno Opra Vinfri, napali i diskreditovali jer je otkriveno da nije bio potpuno iskren i izneo samo činjenice.
Kada se majka Mišela Uelbeka odrekla sina zbog toga što je po njenom mišljenju njen život u svojoj fikciji prikazao kao parodiju, pisac se povukao i preuzeo na sebe ulogu amoralnog francuskog umetnika. Kada je, relativno skoro, spisateljica Džuli Mejerson napisala knjigu o svom sinu i njegovom korišćenju droge, u britanskoj javnosti je preovladalo mišljenje da je to priča koju je trebalo da zadrži za sebe.
Ovo su primeri memoara pretočenih u fikciju, fikcije u kojoj su upotrebljena sećanja, ili memoara koji su bolje prošli kao fikcija. Ekstremne reakcije su određene načinom na koji je stvarnost dovedena u pitanje, načinom na koji se razotkriva i manipuliše nečijim unutrašnjim životom, i to ne samo u knjizi, već i u stvarnom svetu.
Van prevazilazi ovakve distinkcije. Njegova legenda je istovremeno najistinitije sećanje i najčistija fikcija. Čitalac treba da zna da je knjiga zasnovana na činjenicama kako bi mogao da shvati koliko je autor daleko otišao u stvaranju nove realnosti. Međutim, čitalac ne sme da sazna kakvo je izmaštano iznenađenje autor pripremio, da bi ga to novo saznanje pogodilo svom snagom. Nikada ranije nije napisano ništa slično.
Izvor: theguardian.com
Prevod Maja Horvat