Pozorišni komad „Višnjik“, kojim je
Anton Pavlovič Čehov predvideo smrt aristokratske Rusije, a možda i samu revoluciju, jedno je od najznačajnijih, ako ne i najznačajnije dramsko delo 20. veka. Istorija njegove produkcije vremenski je svakako veoma bliska događajima koje, po svemu sudeći, anticipira, a komad je izveden u Moskovskom umetničkom teatru na dan izbijanja revolucije. Za vreme Ruskog građanskog rata 1919-20, vlast nad gradom Harkovom je, u toku jedne večernje predstave, prešla iz ruku Crvene u ruke Bele armije, što je putujuću trupu Moskovskog umetničkog teatra primoralo na beg u trogodišnje izbeglištvo. A kada je 8. maja 1945. trebalo proslaviti sovjetsku pobedu nad nacizmom, uprava pozorišta nije imala na umu nijedan drugi komad.
Te majske večeri, dok je po spuštanju zavese pozdravljala prisutne, Čehovljeva udovica Olga Kniper-Čehova, koja je ulogu madam Ranjevske igrala još od premijere u januaru 1904, doživela je šok: bacivši pogled prema publici, ugledala je svoju bratanicu Olgu – zvezdu nacističke kinematografije, Hitlerovu i Gebelsovu miljenicu – kako sedi u prvom redu gledališta. Kniper-Čehova nije mogla ni da pretpostavi da je njena imenjakinja više od jedne decenije bila špijun sovjetske tajne službe.
Entoni Bivor, autor sjajnih knjiga o Staljingradu i padu Berlinskog zida, nastavlja da potvrđuje svoj dar za istoriografiju pišući o fascinantnim ličnostima koje su preživele Veliki rat, Rusku revoluciju i događaje između 1939. i 1945. godine. Pored vrhunske analize uzroka i toka postrevolucionarnog građanskog rata u Rusiji, u „
Misteriji Olge Čehove“ pronalazimo i jasne dokaze da ovaj nadareni vojni istoričar raspolaže i brojnim drugim talentima. Primera radi, morao je da razmrsi zapetljano klupko odnosa između ruske porodice Čehov i nemačke porodice Kniper. Njihovo zajedničko porodično stablo mnoge bi verovatno podsetilo na popis likova iz nekog Čehovljevog komada. Posle pisca Antona i glumice Olge, u brak su stupili i piščev bratanac Mihail (Miša, kasnije Majkl, poznati glumac i reditelj, učenik Stanislavskog) i glumičina bratanica Olga (takođe glumica), čiji je brat Lav (Ljovuška) pored tri braka imao vremena da bude i vojnik i kompozitor i špijun. Nimalo ne pomaže ni činjenica da se ćerka Olgine bratanice Olge takođe zvala Olga (svi su je, na sreću, zvali Ada). Prava biografska noćna mora.
Kao neko kome je već jednom pošlo za rukom da smisleno objasni komplikovanu logistiku Istočnog fronta, Bivor se sa lakoćom probija kroz ovu džunglu porodičnih veza. Pišući o mlađoj glumici Olgi, on vešto konstruiše priču o jednom propalom braku, majčinstvu, bekstvu u Berlin 1921. godine i filmskoj karijeri koja je privukla pažnju ličnosti poput Gebelsa i Hitlera. Paralelno sa Olginom, mi pratimo i sudbinu njenog mlađeg brata Lava, koji je uspeo da izbegne kaznu za prvobitnu pripadnost kontrarevolucionarnim snagama i vremenom postao odani sovjetski kompozitor i špijun.
Radeći za sovjetsku tajnu službu, Lav i njegova druga supruga su se obučavali da izvrše atentat na Hitlera. Zadatak je trebalo da obave u Moskvi u slučaju nemačke pobede, ali budući da je takav scenario s vremenom postajao sve manje verovatan, Lav se pripremao da prebegne u Nemačku i eliminiše firera u samoubilačkom napadu. Uspeh plana zavisio je od saradnje njegove sestre, koja je vlasti u Moskvi izveštavala o planovima nacista još od tridesetih.
Bivorovi opisi stanja u staljinističkoj Rusiji (i, u manjoj meri, u nacističkoj Nemačkoj) pouzdani su i veoma informativni. Izabravši da paralelno prati sudbine brata i sestre, on je donekle uspeo da prevaziđe problem koji proističe iz činjenice da nijedno od njih nije igralo naročito značajnu ulogu u obaveštajnom ratu; mi danas ne znamo kakav je bio sadržaj Olginih izveštaja, a Lavova misija se pokazala kao nepotrebna. Za razliku od Lava, čiji život je manje-više otvorena knjiga, Olgin karakter i motivi do samog kraja ostaju nedovoljno razjašnjeni.
Uprkos brojnim manama, a „naročito njenom odnosu prema istini“, Bivor insistira na tome da je Olga Čehova bila „hrabra i snalažljiva žena čiji je glavni prioritet bio da zaštiti porodicu i prijatelje“. Njenu hrabrost i snalažljivost niko i ne dovodi u pitanje (posle silnih opasnosti i drame ratnih godina, Olga je izgradila uspešnu kozmetičku kompaniju, doduše uz svesrdnu finansijsku pomoć sovjetskih vlasti), ali ona u ovoj knjizi ipak ostavlja utisak nekoga ko nije dorastao svojoj priči i nemoguće je ne zapitati se kako bi izgledala u rukama autora koji ne bi zazirao od spekulacija i ekstrapolacija kakve jedan istoričar sebi ne može da dopusti.
Ukoliko vas ovaj detalj ne odvrati od čitanja, budite sigurni da ćete u „Misteriji Olge Čehove“ uživati koliko i u prethodnim delima Entonija Bivora. Knjiga je puna sjajnih uvida u ironije i protivrečnosti revolucionarne Rusije, a Bivorova teza da umetnici i njihovi životi često igraju važniju ulogu u diktaturama nego u demokratijama dokazana je upravo pričom koju nam je ovde predstavio.
Autor: Dejvid Edgar
Izvor: theguardian.com
Prevod: Jelena Tanasković