Na naslovnoj korici knjige – otvarač za vino. Najbolja najava onog što nas čeka – otvaranje beležnica, zapisa, fascikli, ali pre svega otvaranje duše jednog umetnika.
Rajko Grlić, slavni hrvatski režiser, u knjizi „Neispričane priče“ otvoreno je i iskreno opisao najvažnije trenutke svog života, one po kojima bi mogli da se snime sjajni filmovi jer su originalni, duhoviti, poučni, ponekad toliko neverovatni da nam je teško da poverujemo da su istiniti, a jesu. Ispričao nam je, u formi leksikona filmskih pojmova, kako je izgledao njegov prvi susret sa Zapadom, studiranje u Pragu, život u Americi, selidbe, saradnja i druženju sa svetskim i domaćim zvezdama…
Dodatna vrednost ove knjige je i to što nam objašnjava najvažnije termine koji se koriste u filmskoj industriji: animal movies, box office, black wave, camera angle, cold open, director… više od 150 pojmova poređanih po abecednom redu. Zahvaljujući tome naučili smo šta je krupni plan, šta dokumentarac, kako izgleda posao montažera... Uz svaki pojam sledi kraća ili duža priča, ali uvek zanimljiva i iskrena.
„FADE TO BLACK – Pretapanje u crno. Oznaka za kraj scene ili kraj čitavog scenarija.
Zagreb, 1984.
Tata se vratio sa skijanja s Pohorja nekoliko dana prije no što je planirao. Nije mu dobro. Mama zove. Dolazim u Vrbanićevu. Tata leži, blijed je. Uzeo je nitroglicerin, ali ovaj put ne pomaže. Zovem hitnu. Pitam ga da pođem s njim. Ne treba, kaže, u Zajčevoj će ga samo pregledati i vratiti. Hitna dolazi i odvozi ga u bolnicu, na kardiološkin odjel koji vodi njegov prijatelj.
Sutradan ujutru mama i ja idemo u posjet. Na bolničkom hodniku susrećemo doktora, njegovog prijatelja. Gleda nas nekoliko trenutaka bez riječi, a onda pita: ’Nisu vam javili?’
Tata je te noći, ležeći na odjelu intenzivne njege, doživeo srčani udar. Zvonio je i zvonio, ali nikoga nije bilo. Na kraju se pojavila sestra i tata je rekao: ’Oprostite, ja umirem.’ To su bile njegove zadnje riječi.“
Na isti način Rajko Grlić nam je objasnio i ostale filmske pojmove, ali i ispričao svoj život i sećanja na ljude sa kojima je sarađivao, na filmove koje je snimio ili je planirao da snimi, na proteklih trideset godina svog života i rada. Najvažnije trenutke zapisivao je u vidu beleški, za sebe, bez ambicije da od toga jednog dana nastane knjiga.
Među tim pričama neke su tužne i bolne, neke urnebesne i duhovite do suza, a pojedine se prepričavaju kao zanimljive anegdote i epizode. Grlićeve priče su svedočanstvo o istoriji i kulturi bivše Jugoslavije, o događajima i ljudima koji su uticali na njegov život i karijeru. Mnoštvo poznatih glumaca, režisera i filmskih radnika sa ovih prostora ali i šire, političara i državnika, akteri su „Neispričanih priča“. Glumcu Bati Stojkoviću, na primer, posvećeno je poglavlje koje govori o „perfomerima“ – onima koji igraju za publiku, izvođačima, glumcima.
„Beograd, 1975. Negde na pola puta između Ateljea 212 i zgrade ’Politike’ zaorilo se: ’Vojničeee!’ Prepoznao sam glas, znao što slijedi i ubrzao korak. No sustigao me još glasniji poziv: ’Voooojničeeee!’ Stao sam i pogledao na drugu stranu ulice. Tamo je stajao Bata i mahao da priđem. Oko njega se u tren skupila publika. Prešao sam ulicu i stao pred Batu. Velikom gestom izvadio je novčanik, iz njega hiljadu dinara i teatrealno ih gurnuo u džep mog vojničkog šinjela. ’Evo, vojniče! Nek se nađe!’, rekao je glasno da svi čuju, šeretski namignuo i očinski me potapšao. ’To Bato, to!’, ’Bravo Bato!’, ’Nek dete vidi kako Srbi časte vojnike’, komentarisali su prolaznici. Bata se zahvalio publici lakim naklonom glave, mahnuo mi i otišao niz ulicu.“
„Neispričane priče“ su prava poslastica ne samo za filmofile i one koji naročito vole ostvarenja Rajka Grlića, već i za ljubitelje dobre priče. Slavni režiser je u ovoj autobiografiji pokazao izvanredan talenat za pripovedanje. Njegov stil je jednostavan ali efektan, šarmantan toliko da nam je žao što smo stigli do poslednje stranice, zbog čega je ovo jedna od onih knjiga kojima se rado vraćamo.
Autor: Dragana Todorović