Prvi put sam se upoznao sa delima
Terija Pračeta osamdesetih godina prošlog veka, ali nije bilo prilike da ga upoznam uživo još narednih desetak. Moj prvi susret s njim, baš kao što je to često slučaj, bio je putem knjige „
Boja magije“, za koju su me uveravali da će za fantaziju biti ono što je „Autostoperski vodič kroz galaksiju“ Daglasa Adamsa bio za naučnu fantastiku. Ne sećam se tačno kada sam je uzeo u ruke, ali znam da sam odmah nakon nje čitao „
Svetlost čudesnog“ i „
Jednakost rituala“. Bio sam potpuno navučen, tako da sam pročitao sve naredne
romane o Disksvetu, kao i Pračetove samostalne romane. Ipak mi se ukazala prilika i da ga upoznam kada je došao u Čikago, pa sam ga intervjuisao jedne nezaboravne kišne noći. Kasnije, dok sam transkribovao intervju, pokušavao sam da čujem njegov naglasak koji se gubio pod zvucima kiše koja je udarala u prozore i žamora u baru u kome smo sedeli. Tokom narednih godina povremeno sam ga sretao i katkad sam imao razlog da kontaktiram sa njim putem mejla.
U poslednjih nekoliko godina svoje karijere Pračet je počeo da se oslanja na svog asistenta
Roba Vilkinsa. Nakon Pračetove smrti 2015. godine Vilkins je pomogao u upravljanju i poslovanju Pračetove književne zadužbine. Napisao je i knjigu „
Teri Pračet: Život s fusnotama“, koja počinje pismom koje mu je Pračet ostavio da otvori nakon njegove smrti. Vilkins pruža čitaocima neverovatno pronicljivu biografiju svog poslodavca i prijatelja, potpomognutu Pračetovim beleškama za autobiografiju koja nikada nije napisana, razgovorima sa piščevim prijateljima i članovima porodice i Vilkinsovim ličnim poimanjem Pračetovog života i njegove ličnosti.
Veći deo knjige predstavlja hronološki pregled Pračetovog života i rada, a Vilkins većinu poglavlja započinje komentarima koji mu omogućavaju ne samo da različite faze Pračetovog života stavi u širi kontekst već i da pruži uvid u ličnost čoveka u kog će se Pračet razviti, što je često propraćeno biografskim podacima. Ovakav način pisanja omogućava Vilkinsu da dublje zaroni u psihu i način na koji je Pračet pisao.
U knjizi se dosta govori o Pračetovim počecima u svetu novinarstva, a zatim i o njegovoj karijeri u Centralnom odboru za proizvodnju električne energije. Čitaocima koji žele da zarone u poznati svet Ank-Morporka (a i šire), može da deluje kao da Vilkins odlaže „zanimljivi“ deo Pračetovog života. Zapravo, Vilkins postepeno upoznaje čitaoca sa Pračetovim putem ka uspehu. Obuka za rad u novinarstvu, kratki vremenski rokovi koji moraju da se ispoštuju i sposobnost da se tekst sastavi u glavi, biće mu od koristi tokom cele karijere. Bez ovih poglavlja koja objašnjavaju ko je Pračet bio pre nego što je postao Teri Pračet, ono što se kasnije dogodilo ne bi imalo mnogo smisla. Vilkins izričito naglašava da Pračet nikada nije dozvolio da nestane novinar koji je u njemu čučao.
Vilkins je sa Pračetom radio više od dve decenije, kucajući na pisaćoj mašini romane o Disksvetu koje bi mu Pračet diktirao i pomažući mu da ih dotera. Humor koji prožima knjigu „Teri Pračet: Život s fusnotama“ jasno pokazuje ili da je Pračetov humor zarazan i prenosiv ili da je, što je pre slučaj, Pračet u Vilkinsu pronašao srodnu dušu. Zapravo, Vilkins i sam to potvrđuje pišući o tome kako su obojica bili zainteresovani za elektroniku i još mnogo toga što ih je zbližilo tokom rada/druženja. Upravo zbog tog prijateljstva knjiga „Teri Pračet: Život s fusnotama“ ostavlja utisak izuzetno lične biografije. Čitaoci koji su imali osećaj da su upoznali Pračeta čitajući njegove romane osećaće to još jače zbog načina na koji Vilkins piše o svom prijatelju.
Taj osećaj bliskosti čini čitanje poslednjih poglavlja knjige izuzetno teškim. Ona govore o dijagnozi Alchajmerove bolesti i periodu kada je bolest napredovala i lišila Pračeta njegovih spisateljskih sposobnosti. Iako čitalac zna šta sledi, ne može nikako da izbegne osećaj kao da ga je pregazio brzi voz. Do kraja knjige Pračet će podleći bolesti, ali pre toga će izgubiti pojam o životu koji je gradio za sebe, Lin i Rijanu, na koji ga je Vilkins stalno podsećao. Bolno je videti Pračeta koji, baš kao i čitaoci ove knjige, zna kakva ga sudbina čeka, čak i pored toga što je odlučio da svoj novac i slavu iskoristi za podržavanje različitih dobrotvornih akcija, od kojih su mu najvažniji bili: istraživanje Alchajmerove bolesti, podržavanje pokreta za dostojanstvenu smrt i očuvanje orangutana.
„Teri Pračet: Život s fusnotama“ je nezaobilazno štivo za svakog vatrenog ljubitelja Disksveta koji želi da upozna čoveka koji stoji iza likova, mesta i situacija koji su prikazani u više od četrdeset knjiga. Ovo je ujedno i knjiga koju treba da pročita svako ko ima takvu sudbinu da mu voljena osoba boluje od Alchajmerove bolesti, jer daje uvid u to kako možete da se nosite sa takvom situacijom. Ovo delo takođe pruža uvid u proces pisanja jednog od najuspešnijih književnika u novijoj britanskoj književnosti, iako, kako Vilkins primećuje, Pračetovu metodologiju možda niko drugi neće moći da primeni. Sjajno je i to što je Vilkins prikazao Pračeta i kao pisca i kao individuu, jer ga je na taj način učinio onoliko stvarnim koliko su čitaocima stvarni i sami likovi koje je Pračet stvorio.
Autor: Stiven H. Silver
Izvor: stevenhsilver.com
Prevod: Kristijan Vekonj