Zna se da jedna slika vredi hiljadu reči, ali ako kažemo da svaka ilustracija Dušana Pavlića vredi koliko hiljadu reči Zorana Penevskog, morali bismo da naglasimo kako i svaka reč Penevskog vredi bar hiljadu Pavlićevih ilustracija, jer se planirano šestoknjižje pod nazivom „
Okean od papira“ ne može zamisliti bez svojevrsne isprepletane igre između reči i slika, između pisanog i nacrtanog, između pripovedanja i vizuelnih prikaza, pa se taj sklad savršeno ostvaruje upravo u kombinaciji Pavlićevih autentičnih ilustracija i magičnih reči Penevskog.
Često se desi i da slika smeta pisanoj reči, pa i da sputava maštu čitaoca koja se rađa zahvaljujući pisanoj reči, ali to u „
Okeanu od papira“ nije slučaj, tim pre što se knjige ovog serijala mogu čitati bar na tri načina: tako što ćemo paralelno pratiti pripovedanje i ilustracije, tako što ćemo se fokusirati samo na pripovedanje, tako što ćemo se fokusirati samo na ilustracije – i stoga se podrazumeva da bismo svaku od tih knjiga mogli pročitati najmanje po tri puta a da je uvek doživimo na drugačiji način.
U tom pogledu, Pavlićeve ilustracije, koje su ponekad prilično mračne i štaviše bliske žanru horora, nimalo nas neće sputati da čudesni svet u kome se radnja dešava i nadrealne probleme na koje glavni junak nailazi poistovetimo sa sopstvenom okolinom i svakodnevnim sitnim nedoumicama, jer ilustrator je pazio da ne ode predaleko i da ne prenese u sliku svaki detalj iz priče, tako da je i čitaocima ostavljeno dovoljno prostora da pojedine segmente sami zamisle.
Iako smo se u prvom i drugom delu („
Knjiga Moći“ i „
Muzej izmišljenih bića“) dobro upoznali sa čudesnim ambijentom Petograda i bićima koja u njemu obitavaju, ipak će nas i treći deo, naslovljen kao „
Ključ Katedrale“, u mnogome iznenaditi i odvesti još dublje u tajne koje glavni junak Tarvin mora da otkrije i spozna kako bi ostvario svoju misiju, pa ćemo na taj način videti koliko je nesputana mašta dvojice autora i pritom s nestrpljenjem iščekivati naredni deo serijala samo da bismo što pre saznali šta se još krije u gradu koji nije stvaran mada se iz knjige u knjigu čini da jeste.
I upravo zbog toga što, zahvaljujući ranijim knjigama, već znamo na kakav ćemo svet naići i sa kakvim ćemo se stvarnim i izmaštanim bićima sresti, učiniće nam se kako smo se toliko navikli na Petograd, na Tarvina i njegove drugove, pa i na njegove neprijatelje, da ceo taj svet više i nećemo posmatrati kao plod piščeve i ilustratorove mašte, nego kao nešto što nam je blisko i što je sasvim realno, pa nam neće biti teško da pomislimo kako i prepreke koje Tarvin treba da prebrodi, i zagonetke koje treba da reši, i mračni neprijatelji koje treba da nadmudri zapravo jesu deo puke stvarnosti, s tim što su im autori pridodali osobine svojstvene bićima iz bajki i legendi.
Stoga će i sa svakom novom knjigom iz heksalogije „
Okean od papira“ mladim čitaocima biti sve lakše da se poistovete sa glavnim likom, pa i da sa sve većom pažnjom prate njegove doživljaje u jednom svetu gde je „čovek“ ponekad blaga reč, ali ne zbog fizičkog izgleda niti zbog natprirodnih moći, nego zbog plemenitosti i hrabrosti koje bi mogle biti svojstvene svakom iz realnog sveta, premda to nije uvek slučaj.
Ali, književnost za decu i postoji zbog toga da bi oplemenila mladu publiku i da bi učinila da bude što više slučajeva u kojima će izraz „čovek“ biti blag i nedovoljan za adekvatno opisivanje i predstavljanje.
Ako je Tarvin došao do ključa Katedrale Velike opomene, može se reći da Penevski i Pavlić kroz svoju priču i sliku pronalaze pravi ključ za mlade čitaoce, za njihova srca, njihovu pažnju i njihovo interesovanje.
Autor: Dušan Milijić