Sa satiričnim knjigama nikada ne znate… da li će otići u jeftini i providan humor koji će vas, posle nekog vremena, smoriti… ili će to biti neki „humor“ koji će jedino razumeti autor i još dve-tri osobe, a ostatak sveta će čitati knjigu uz gomilu upitnika iznad glave, ne znajući kako da reaguju na takvo delo.
Sreća, pa „
Pisma iz Srbije“
Bojana Ljubenovića nisu ni u jednoj od ove dve kategorije. Ovo je tip knjige gde će vam sve vreme lebdeti osmeh na licu… uglavnom će vam reakcije biti da niste sigurni da li da se smejete… ili plačete od muke.
Opis knjige na poleđini je idealan, i ujedno je, sam po sebi, i mini-recenzija.
Kroz pisma izmišljenog stranca koji je došao da živi u Srbiji, Ljubenović veoma suptilno („Suptilno kao prst u oko…“, prim. podsvesti) opisuje život u Srbiji na veoma komičan i, ruku na srce, (nažalost) realan način.
Sjajna stvar kod knjige „Pisma iz Srbije“ jeste što nema koji deo naše kulture nije bio Ljubenovićeva „žrtva“… mada „žrtva“ je možda čak i pregruba šaljiva reč, jer možda na samo poneko pismo sam pomislio „pa možda je ovo preterano i nije tačno“…
… na našu žalost, ovaj komentar nisam mogao da primenim na ostala pisma izmišljenog stranca, jer je i moj komentar bio „uh, je**ga, i ovo je tačno“… a ima ih preko stotinu… mislim pisama, ne je**ga…
Imajte na umu, ovo je satira, a ne prenaduvani humor sa preterivanjem, što čini ovu knjigu još smešnijom i urnebesnijom, jer vam jasno pokazuje gde vi, u stvari, živite.
Nema teme ili (tačnih) stereotipa kojih se „Pisma iz Srbije“ nisu dohvatila. Od naše geografske pozicije, preko sastava stanovništva, ekonomije (možda niste znali, ali naš glavni izvozni proizvod po kome smo poznati u svetu jesu fudbaleri, jer nema gde ih sve nismo izvozili), poljoprivreda, javna preduzeća, odnos Srbije i Crne Gore, Srbije i Hrvatske, Srbije i Amerike, Srbije i EU, rusofila, fudbal, BIA, srpske slave, SANU, vojska, Beograd i unutrašnjost, Koridor 10, metro, banke u Srbiji, intelektualac kao „zanimanje“, igre na sreću, srpski menadžeri, Srbi na moru, Srbi na planini, ambasadori, gej parada, jutarnji program, srpski džet-set, penzioneri, sindikati, istina u Srbiji, izbori, Srbi u inostranstvu, turisti u Srbiji, srpska svadba, javni toaleti, tajkuni, prisluškivanje, novogodišnja slavlja i sniženja, Srpkinje, udvaranje u Srbiji… ma nema čega se Ljubenović nije dotakao, još mu je jedino falila pijaca na Zelenom vencu, imigranti i HR u Srbiji!
Kao što sam rekao, sve vreme će vam osmeh biti na licu (nekima će možda biti i kiseo), jer u skoro svakom pismu ćete prepoznati nekog iz vašeg okruženja (a možda i sebe) ili događaj kome ste prisustvovali.
Dodatna doza humora se upravo nalazi u tome što je naš (izmišljeni) stranac skroz zbunjen i pogubljen u svojim pismima, jer i njemu samom često nije jasno zašto su neke stvari u Srbiji takve kakve jesu… Ruku na srce, i mnogim (neizmišljenim) strancima nije jasno zašto su neke stvari u Srbiji takve kakve jesu… A i mnogim Srbima nije jasno…
Evo, na primer, isečci iz nekoliko pisama:
„Primetio sam da Srbi ne vole da čitaju, ali obožavaju da pišu. Zato ovde ima više pisaca nego čitalaca. Srbin koji za života nije objavio makar jednu knjigu, i dobio književnu nagradu pride, smatra se običnim zgubidanom i lenjivcem, jer kako drugačije nazvati čoveka koji ni nekoliko dana nije mogao da odvoji i da postane ugledan književnik.“ (Hvala Bogu na Instagramu, sada imamo još više autora koji vole da šeruju i SERU-ju mudre misle i filozofije kojih se ni sami ne pridržavaju.)
„Srbi su inače veoma vredni, ali svoj posao ne vole da rade. Sve druge poslove vole, ali, eto, baš svoj – ne vole! Nema Srbina koji ne misli da bi svaki drugi posao mnogo bolje radio nego onaj koji trenutno radi. Što je i logično, jer je baš njegov posao najteži, dok su svi drugi jednostavniji i lakši. Na nesreću, nijedan drugi ne može da nađe, pa je zato primoran da radi ovaj koji ima. Dok ne nađe ‘nešto bolje’, naravno.“ (Jer, hvala Bogu, posle četvrtog piva svako može da vodi fudbalsku reprezentaciju umesto onog nekog debila koji se školovao da bude trener; državu bi lako doveo u red i sve počistio, iako je u ćošku njegove sobe pauk othranio već treću generaciju paučića; a i investirao bi sve u kriptovalute jer tu je budućnost iako je do juče govorio da je internet Satanin izrod.)
„Ne pada mu na pamet da uvede sankcije Rusiji. Jer ni Rusija nikad nije uvela sankcije Srbiji. Dobro, i kad jeste, morala je. I samo da se zna, sutra bi pristao da Srbija postane ruska gubernija, jer nigde nije lepše nego u majčinskom zagrljaju. Nas i Rusa trista miliona…“ (O srpskim rusofilima.)
„Javi se ovih dana da popijemo kafu jeste rečenica iz koje neupućeni zaključuje da onaj koji ju je izgovorio (obično njegov školski drug, pajtos iz vojske, bivši kolega ili ljubav iz mladosti), gori od želje da se sretne s njima i na miru, potanko evocira uspomene na zajedničke dane. Zabluda! Ako se prevari pa tu osobu zaista pozove na kafu, zaključiće da je to bila samo kurtoazna ponuda i da do emotivnog susreta uopšte neće doći skoro, a verovatno neće uopšte.“ (O pojmu „vreme“ u Srbiji – ovde bih ubacio ispravku, jer ovde dogovaranje za kafu važi i za ljude koje ste skorije upoznali, a ne samo za one iz vaše prošlosti.)
„Da bi neko postao intelektualac, treba da ima naročite osobine. Još od najranije mladosti mora se ozbiljno zanimati za sudbinu naroda i države, a već u srednjoj školi na srcu mu mora ležati briga o čitavom čovečanstvu. Jezik mu mora obilovati tuđicama i latinskim citatima, a gestikulacija primerena ozbiljnosti reči koje izgovara. Do fakulteta treba da ima spremna rešenja za većinu svetskih problema, a već na prvoj godini mora biti mudriji od svojih profesora. Do svršetka školovanja napisaće nekoliko socioloških studija i zbirki rodoljubivih pesama i biti aktivan član bar dve društveno korisne organizacije.“ (O „zanimanju“ intelektualac u Srbiji.)
Kao što vidite, nije daleko od istine… U stvari, uopšte nije daleko, već je odmah tu blizu, na nekoliko milimetara od istine.
Jednostavno, „Pisma iz Srbije“ pogađaju u centar sve naše stereotipe i predrasude koje svet ima prema nama (i mi prema sebi samima)… i pride uspevaju da nas nasmeju ova pisma našeg (izmišljenog i zbunjenog) stranca, kome nećemo dozvoliti ni da počiva u miru (videćete o čemu pričam ako pročitate knjigu).
Ali za opise žena i udvaranje u Srbiji meni nije bilo dobro koliko sam se smejao… Možete se naljutiti na mene zbog ovog komentara, ali opis zaista i nije daleko od istine… a ovo su rekle i neke žene koje su pročitale ovu knjigu…
Sve u svemu, „Pisma iz Srbije“ su zaista zanimljiva i, pored svega, vedra knjiga, i zaista bi bila šteta da je ne pročitate, pogotovo pred spavanje, ako vam treba da se oraspoložite… Pismo-dva dnevno biće sasvim dovoljno. Ovo vam je stendap komedija u književnoj formi. Ili „Tropska oluja“ (
Tropic Thunder) u filmskoj formi.
Možda pomalo gorka/kisela, ali ipak duhovita satira.
Naposletku, autor je uređivao čuveni TRN –
Tako Reći Nezvanično.
A ti, dragi čitaoče, da li si se ti prepoznao u nekom od ovih pisama?
Izvor: kafaiknjiga.com