U jednoj od svojih poslednjih knjiga „
Šaka anegdota“ nemački autor
Hans Magnus Encensberger (1929–2022) pokušao je da napiše intimniji i manje polemičan zbir eseja od onih kakve je najčešće pisao, ali da im ne oduzme previše na svojstvenoj angažovanosti. Vrlo kompleksan zadatak, ali ništa manje se nije ni moglo očekivati od jednog od najznačajnijih germanskih pesnika i radikalnih mislilaca dvadesetog veka.
Encensberger gradi intimnost, pa i nepretencioznost – sjajno oslikanu počev od naslova – opisujući sopstvene doživljaje iz trećeg lica, kroz stotinak crtica posredovanih kroz glavnog junaka, dečaka i mladića nazvanog M. Angažovanost se uopšte ne gubi jer, koliko god ličan doživljaj u anegdotama prevladavao nad opštim, kroz knjigu su ipak pokriveni brojni ključni događaji dvadesetog veka. Ovakve teme osmotrene iz drugog plana prostiru se počev od svetske ekonomske krize nastale u godini autorovog rođenja – prva crtica naslovljena je
Crne nedelje u jesen 1929. – preko propasti Vajmarske republike i dolaska nacionalsocijalista na vlast, do Drugog svetskog rata, nacističkog kraha 1945, bede poratne Nemačke, Hladnog rata ili revolucije 1968. Jedan od najupečatljivijih narativa koji se tiču novije istorije Zapada jeste
Mršava putovanja, u kojem se opisuju iskustva auto-stopiranja koje vodi do oprečnih tačaka Evrope, poput Turske i Španije.
Čak i onde gde se Encensberger naizgled odlučnije povlači u lični zabran, kao u „anegdoti“
O poroku čitanja, i u knjizi ispisuje jednu od porodičnih mikropriča, dotiče se opštih pojmova bitnih za shvatanje određene epohe, poput toga da u familiji nije bilo zabranjenih knjiga ili ismevanja opštih mesta psihoanalize u kakva spada potreba za simboličkim ubistvom oca i nesvesno incestuozan odnos spram majke. (Otac je i inače jedna od ključnih figura dela, neko ko je – uz pojedine članove šire porodice – sopstvenom ispravnošću glavnom junaku, odnosno Encensbergeru, dao osnovu za politički integritet.) I obratno: krupni politički događaji, poput dolaska Hitlera na vlast ili pompeznog i prilično ludačkog slanja njegovog podmlatka pred kraj rata u odlučujuće borbe, imaju snažan lični kontrapunkt kojim se ne škrtari na duhovitosti (anegdote
Prvo razočaranje,
Zigfridova linija). U takvim mikropričama pripovedač pokušava da dočara pogled ondašnjeg dečaka ili junoše kako bi plastičnije oslikao razliku u tome kako institucionalizaciju nasilja prihvata jedno nevino biće u odnosu na tihu, ili ne tako tihu, većinu. Opet, ideološka normalnost koja se zagovara kao protivteža nije usko usmerena niti se nameće, budući da se svakom čitaocu ostavlja dovoljno prostora da izvuče sasvim lične zaključke.
Sve u svemu, uprkos vrlo personalnom tonu, svaka mikropriča u knjizi „Šaka anegdota“ obavlja ulogu u tkanju jednog upečatljivog sećanja koje je u isti mah intimno i kolektivno. Savršenu ravnotežu između ta dva pristupa Encensberger ne samo da je odmerio na tačan, nego i na magičan način.
Autor: Domagoj Petrović