Otomacu je šef železničke stanice u okolini Hokaida. Pred penzijom je, a voz Kiha 12 pred rashodovanjem, koji ima tu moć da ga podseća na stara, ako ne dobra, ono svakako bolja vremena. Pojava magične neznanke na stanici ima pak tu moć da podseti Otomacua na počivše ćerku i suprugu, i tada još novi Kiha 12, kojim je leš mlađe pokojnice prevezen.
Iako su i ostale priče u knjizi „
Šef železničke stanice“ japanskog autora
Đira Asade (1951) mahom bazirane na samcima, marginalcima i gubitnicima i njihovim uspomenama, pripovedač nijednog trenutka ne zapada u patetiku. Naprotiv, većina narativa oplemenjena je dostojanstvenim i – u najboljem smislu obeju reči – skromnim tonom i jezgrovitim stilom. Bez obzira na to što i ostatak zbirke protiče u znaku magičnih momenata, kakav je onaj koji je spomenut u uvodnoj i naslovnoj priči, oni nijednog časka ne narušavaju spontanost pripovedanja.
Takav je čak slučaj i u najžanrovskijoj, bezmalo horor priči
Đavo, u kojoj dečarac prisustvuje raspadu sopstvene porodice pod uticajem neobičnog tutora koji je, po njegovom poimanju, niko drugi do Lucifer. Ali reč je o naglašeno zasebnoj tački gledišta, zahvaljujući čemu se spontanost pripovesti nimalo ne narušava. Slično je i u najfantastičkijoj od uvrštenih, pripovesti
Festival lampiona, u kojoj sa ostatkom radnje Asada uspeva spontano da slije pojavu porodičnog duha, koju s jedne strane opravdava priroda manifestacije, a s drugo autorovo vešto klizanje na granici stvarnosno–magijsko ili, eto, živo–mrtvo. Dotična priča deluje kao svojevrsni japanski magični realizam. Nešto slično se može reći i za
Ljubavno pismo, koja srpskog čitaoca prilično može podsetiti na
Andrićevu novelu
Jelena, žena koje nema. Inače iz nabrajanja Asadininih poetičkih vrlina nipošto ne treba izostaviti njegovo oko za detalj koje je nateralo brojne sineaste da se oprobaju u prenošenju na veliko platno brojnih dela autorovog golemog opusa. Što se tiče ove zbirke, upravo je
Ljubavno pismo doživelo dve kinematografske verzije, dok je naslovna priča postala najznačajniji film prema Asadinom mišljenju. Tu nije kraj adaptacijama u druge medije: pojedine od preostalih šest priča prilagođene su u manga stripove.
U pripovesti
Pozivnica za bioskop „Orion“, razvedeni bračni par Jošije i Juđi pokušavaju da obnove emocije jedno za drugo odlascima u naslovnu kinematografsku dvoranu u kojima se njihova ljubav začela. Priča je umesno odabrana za završnu, pošto je verovatno najemotivnija od svih u knjizi. Ili je to možda ipak
Cunohazu, gde magični momenat leži možda u tome što glavni junak Kjoići Nukui, tek kad se suoči s profesionalnom krizom, priseti se oca i činjenice da je on njega napustio, sa nikad neispunjenim obećanjem da će se vratiti. Postavlja se pitanje: zašto se baš tada glavni junak u potpunosti priseća nečeg što je do tada potiskivao? Možda odgovor ima veze sa muškošću na ispitu, do čega dolazi prilikom profesionalnih kriza, a otac je izvorni simbol muževnosti i „ulova“.
Ovakve i slične odgonetke Asada, kao i svaki veliki pisac, prepušta čitaocu. Iako treba biti oprezan prema autopoetičkim iskazima literata, japanski književnik u odeljku
Umesto pogovora pojašnjava da je
Cunohazu malo preinačena priča iz njegovog detinjstva. Zbog spomenutog dostojanstvenog i sabranog stila, čini se da je Asada jedan od retkih pisaca čijim autopoetičkim ispovestima treba poverovati.
Autor: Domagoj Petrović