Prikaz knjige „Srbin kojekude“ Bojana Ljubenovića: Spremite se za najsmešniju i najvedriju knjigu godine

Mada Srbi zasigurno u svom nacionalnom biću i mentalitetu imaju onu osobinu da kao u basni o lisici i kiselom grožđu ocrne sve što im je nedostižno, pa su mnogima od njih bogati po pravilu zli, uspešni korumpirani, a Zapad je redovito pokvaren i moralno izopačen, te vrste nerealne slike izazvane verovatno zavišću, nema ni u tragovima, a ni u naznakama kod izvanredno zabavnog, visprenog i šaljivog Bojana Ljubenovića u njegovoj novoj knjizi „Srbin kojekude“. Nakon što su mu prethodne knjige „Ništa nije smešno“ i „Da je bolje, ne bi valjalo“ postali, takoreći, kultni hitovi među čitalačkom publikom (koja ih čak rado krade po bibliotekama), Bojan se ovoga puta odlučio za dinamičnu, duhovitu, pa čak i edukativnu, satiru pisanu u obliku putopisa, nekad po inostranstvu, nekad po ulicama sopstvenog kraja, a nekad je to i putopis kroz situacije koje smo svi morali da prevalimo poslednjih godina poput kakvog teškog putovanja.

U ovoj ispovesti jednog promućurnog i nadasve šaljivog ugursuza, zbijača šege i zabavnog pripovedača, Ljubenović priču deli na pet delova, te tako prvi, Srbin u Njujorku, otkriva njegovu životnu želju da poseti jedan od najvećih gradova na svetu. No, kao i obično u ovom surovom životu, sve se bilo urotilo protiv njega: ratovi, beda, sankcije. Sticajem srećnih i dugoočekivanih okolnosti, na kraju je ipak uspeo da gricne Veliku jabuku i to u više navrata, nakon što se, razume se, pred američkim organima zakleo da nije terorista, zločinac, ili, ne daj bože, trgovac drogom. Pošto Bojan, tu ću mu dijagnozu odmah postaviti, pati od najakutnijeg kliničkog oblika smehotresnoće, slobodno računajte na to da ćete se zbog njegovih vickastih opaski, blesavih dosetki i olimpijskih doskočica, grohotati može biti i do besvesti, čitajući njegove avanture u lovu na avionsku kartu, u ambasadi, na aerodromu i u avionu. Štaviše, ja ozbiljno naslućujem da on ne može da dovrši ni jednu jedinu rečenicu, a da je prvo onako domaćinski i velikodušno ne začini sitno seckanim dosetlukom i prstohvatom vickastosti! U samaljotu se malko pribojavao JAT-ovih stjuardesa jer je svojevremeno u nekom članku rekao da su sve one letele još u partizanskim eskadrilama, ali su se one umilostivile i nisu ga uzele na zub. Moguće je da su još od borbe protiv nacista na sve drugo oguglale...

Stigavši na toliko priželjkivanu destinaciju, Bojan se oduševljava ogromantnošću... pa, takoreći svega u Americi – od mostova, puteva, zgrada, limenki piva i sokova, sve je tri broja veće nego kod nas, čak i golemi džipovi zbog kojih iznad Njujorka mora da je ozonska rupa velika k’o Libija. Dok nam opisuje s čime se sve susretao na ulicama njujorškim, Bojan ne propušta priliku da onako iz prikrajka, što bi se reklo – na finjaka, uzduž i popreko oplete i po našim silnim navikama, od kojih mnoge, ne stidimo se i priznajmo, nikako nisu za ponos. Tu do izražaja dolazi njegov oštrim brusom izbrušeni dar za satiru. Glede onoga što pomenuh u uvodu da je Bojan operisan od malograđanske zavidnosti, on Ameriku opisuje kao praktičnu, jednostavnu i pre svega uređenu zemlju u kojoj sve, manje-više, teče kao podmazano (bar dok im on ne dođe, dodao bi sad njujorški metro). Šale brzopotezne, lagane i sveprisutne, izbacuje takoreći u letu, i svakako će vam ulepšati i razvedriti njima dan, još jednu niste kako valja ni izgustirali, a eno je nova već leti ka vama.

U drugom delu, Srbin u Beogradu, pošto se vratio u prestonicu, Bojan podsmehu, ali dobrodušnom, izvrgava osobine i svakolike navike ovdašnjih domorodaca, ponovo, razume se, tako da sve pršti od ironije i humora, jer kod Bojana za njega nikada nema umora. Nakon putopisa o Njujorku, ovde nam prezentuje putopis o zgodama i nezgodama svog svakodnevnog, što profesionalnog, što porodičnog, što komšijskog života u Beogradu. Saznaćemo kako je u jugiću odjezdio (ili bar pokušao) na prijem u švajcarskoj ambasadi, kako je išao u potragu za odelom za svadbu i završio kratkih nogavica, kako je tražio azil za roditelje tinejdžera, kako mu je propala platonska romansa sa službenicom pošte, kako je vodio krstaški rat protiv dosadne krtice, i tako dalje i tako bliže. Pošto je u nekom trenutku stigao čak i do srpskog dvora, Bojan će nas ostaviti i u slatkoj neizvesnosti – o, da li će Njegofo Kraljefsko Fisočanstfo Aligzandar doći na njegov brzdej parti ili nou?

Pošto je u Njujorku počela, red je da se priča s njime i završi drugom prekookeanskom posetom: u poslednjem delu Bojan niže nove zgode u razgledanju lepota i divota Central Parka, Menhetna, Koni Ajlenda i ostalih mesta turistima tako dragih, a selfijima još dražih. Kao i u svakoj drugoj idiličnoj bajci i tu će mu se pokoji dan završiti uz flašu piva ispred kakve američke zadruge u zalasaku sunca. Pošto nenadano poseti Las Vegasovog mlađeg brata Atlantik Sitija, gde se, da ne ispadne nekulturan, odao grehu i kocki, Bojan i knjigu i putovanje završava u samom srcu „neprijateljske“ teritorije – u vrlom, prestonom gradu Vašingtonu, gde će se, ugledavši binu i sijaset autobusa ispred Kapitola, načas uplašiti da je SNS dopro i do Amerike. Ali nije, te se knjiga tako ipak završava hepiendom. Uz obećanje, svečano položeno, da se Njujorku vraćati više neće, ne zato što mu se nije dopao, nego što pare valja trošiti sada na neke nove svetske velegrade. Njujork, dakle, može da odahne...

Autor: Miroslav Bašić Palković