Prikaz knjige „Tesla: pronalazač modernog“ Ričarda Mansona

Električna energija, primetio je 2012. Edmund Moris u eseju o Tomasu Edisonu, predstavlja jednu vrstu iskonske enigme, moćne i nevidljive. Njeni efekti se mogu videti i osetiti, ali ona „nema boju... nema karakter“.

Teško bi bilo zamisliti opis koji bi manje odgovarao ličnosti Nikole Tesle, čija će životna priča svakako mnoge ostaviti u čudu. Pronicljiva i zabavna nova biografija autora Ričarda Mansona pokazuje da je Tesla bio i ostao enigma koja ozbiljno dovodi u pitanje uvrežene predstave o genijima, slavi, pa čak i onome što smatramo racionalnom ličnošću.

Tesla je, recimo, bio prva osoba u istoriji čovečanstva, koja je napravila rendgenski snimak – radilo se o šaci Marka Tvena – a taj podvig se neće naći čak ni među deset najznačajnijih stvari po kojima će biti zapamćen, pod uslovom da bude zapamćen u svetu.

Manson je rezultate svog izuzetno temeljnog istraživanja izložio hronološki, povezujući sadržaj svakog poglavlja sa novom lokacijom. Ovaj naučnik-nomad rođen je na teritoriji današnje Hrvatske, tačno u ponoć, tokom strašne oluje, pod svetlošću munja (to je sam tvrdio, iako se ne bi reklo da je bio u poziciji da tako nešto zapamti).

Radio je u Budimpešti, Njujorku, Pitsburgu, Londonu i Čikagu i tokom karijere ponudio svetu na stotine patenata i izuma. Mnogi bi pomislili da je to dovoljno da u analima istorije stane rame uz rame sa ljudima poput Ajnštajna i Edisona, ali 75 godina nakon njegove smrti, jasno je da do toga nije došlo.

Tesla je nekada davno bio svetski poznato ime, ali danas ga obično povezuju sa automobilom Ilona Maska, ili možda bendom iz osamdesetih. Manson ne troši vreme na lamentovanje nad ovom istorijskom nepravdom, već se trudi da na iscrpan način pokaže zašto ne bi trebalo da je tako.

Jedan od razloga za ovu istorijsku amneziju, pored duge liste kontradiktornih karakternih osobina, može biti činjenica da su između Tesle i Edisona postojale dve izuzetno bitne razlike.

„Čarobnjak iz Menlo Parka“ i čovek koga je Tesla u početku karijere obožavao, bio je majstor za odnose sa javnošću i privlačenje sponzora. Tesla, naprotiv, nije imao smisla za zarađivanje novca i vrlo malo je znao o vođenju finansija. Iz lojalnosti prema dobročinitelju Džordžu Vestinghausu, propustio je mnoge prilike da se obogati od svog rada.

Dvojica genija imali su i sasvim drugačije pristupe poslu. Edison je do mnogih otkrića dolazio zahvaljujući timskom radu i beskonačnom nizu pogrešaka i ponavljanja, a zatim bi energično promovisao i vatreno branio svoje izume. Tesla je više voleo da radi sam, oslanjajući se na svoje „vizije“, u kojima su mu se revolucionarne ideje javljale u celini, kao da ih je potpuno oformljene izvlačio niotkuda.

Način na koji je dolazio do izuma nikako ne dovodi u pitanje njegovu radnu etiku. Poznato je da je bio sposoban da se fanatično posveti radu, isključujući se potpuno iz sveta koji ga je okruživao. Tokom školovanja, imao je običaj da bez prekida uči od 3 ujutru do 11 sati uveče, a kada bi se našao na tragu neke ideje, hvatala ga je manična potreba da završi posao, zanemarivao je zdravlje i odmor sve dok na intelektualnom nivou ne bi postigao savršenu harmoniju.

Prema svedočanstvu jednog kolege, kada su posle celodnevnog neuspešnog rada na problemu sa električnim motorom izašli da prošetaju, Tesla je u jednom trenutku počeo da recituje „Fausta“, a zatim mu je „ideja sinula kao munja“: zgrabio je grančicu i u pesku nacrtao dijagram motora koji koristi rotirajuće magnetno polje. Tesla je kasnije zapisao: „Slike koje sam video bile su čudesno oštre i jasne i imale čvrstinu metala ili kamena.“

Kada je pak bio primoran da sedi u laboratoriji i brine o saradnicima i plati, Tesla se dosađivao i postajao razdražljiv. Nije ga interesovalo nadmetanje sa drugim naučnicima, niti ko je šta prvi izmislio. Iako je očigledno odneo pobedu u „ratu struja“ sa Tomasom Edisonom, suprotstaviviši njegovoj jednosmernoj svoju naizmeničnu struju, koju danas svi koristimo, izgubio je pi-ar bitku.

I to ne samo protiv Edisona. „Osam meseci nakon njegove smrti“, navodi Manson, „Vrhovni sud SAD doneo je presudu da je Tesla izumeo radio“ – većina udžbenika, međutim, izum još uvek pripisuje Markoniju.

Tesla je poslednje dane proveo bez dinara u džepu, hraneći golubove na ulici, opterećen dugovima, fobijama i opsesivno-kompulzivnim ponašanjem. Koliko god se ovo uklapalo u naše klišee o neshvaćenom geniju čudaku, Manson se nikada ne odnosi sa nepoštovanjem prema ovoj strani karaktera čoveka o kome piše. On mudro bira da, pored očiglednih hirova i slabosti, jasno ukaže na to koliko moderno društvo duguje zapanjujućem broju pronalazaka ovog naučnika, među kojima su radio, daljinski upravljači, roboti, laseri, zvučnici i mnogi, mnogi drugi.

U članku povodom njegove smrti u Njujork Sanu, autor Teslu naziva „ekscentrikom, šta god to značilo“, a zatim dodaje: „Posedovao je sposobnost da vidi iza zbunjujuće i misteriozne granice koja deli poznati svet od nepoznatog… Možda ćemo ga više ceniti za nekoliko miliona godina.“ Izuzetno napisani, detaljni portret, koji nam nudi Ričard Manson, trebalo bi da doprinese da se to dogodi i ranije.

Autor: Dejvid Rejni
Izvor: washingtonindependentreviewofbooks.com
Prevela: Jelena Tanasković