Iako od petnaest sabranih tekstova vladike Maksima samo jedan nosi naziv „Viđenje nevidljivog“, s razlogom je identičan naslov dat celoj knjizi, jer koju god da je versku, političku ili filozofsku temu stavio u prvi plan, vladika Maksim uvek pokušava da nam ukaže na ono što je iz ovog ili onog razloga ostalo nevidljivo premda nam je stalno pred očima.
Istina je da naslov deluje kao oksimoron, štaviše i kontradiktorno, ali on to jeste samo do onde dokle se problemi o kojima autor piše čine nerešivim i neprevaziđenim, a upravo zahvaljujući vladici Maksimu, takve će se kontradiktornosti pretvoriti u sasvim logičan spoj, pa će ono što je bilo nevidljivo zaista postati vidljivo.
Stoga nisu slučajno u stilu oksimorona dati još neki naslovi zasebnih tekstova („Ponovljeno neponovljeni...“, „O treznoj opijenosti“), ali već nam podnaslov knjige, koji glasi „Suočavanje sa stvarnošću“, jasno pokazuje da se radi samo o prividnim protivurečnostima, te da svako dublje sagledavanje problema ne samo što potire svaku kontradiktornost, nego i vodi direktno do istine.
I ako nešto u svemu tome bude delovalo čudno, najviše će ipak biti čudno to što dotične kontradiktornosti nisu ranije razrešene upravo na onaj način kako je to učinio vladika Maksim. (A čuđenjem, ističe autor, upravo i počinje svaka nova vera i ideja.)
Najzad, može neobično izgledati i što u tekstovima pravoslavnog vladike nisu našli mesta samo biblijski likovi i tvorci teoloških spisa, nego su zastupljeni pripadnici najrazličitijih kultura i epoha, u širokom rasponu od drevne Kine do savremenog Holivuda, tako da se autor, kad je potrebno, poziva i na mudraca Lao Cea i na glumicu Naomi Vots, ukazuje i na svete knjige i na savremene filmove, bavi se i uticajem verske dogme i uticajem društvenih mreža, predočava nam i životopise slavnih teologa i posledice migrantske krize, a pritom ne razdvaja Istok od Zapada niti religiju od nauke – jer se, naprotiv, u susretu takvih naizgled nespojivih svetova krije idealno rešenje za kojim se neprestano traga.
Kroz svoje tekstove, koji neodoljivo podsećaju na filozofske meditacije, vladika Maksim se drži puta što je propovedao Isus Hristos, ali ipak odbija bilo kakvo stvaranje i imitiranje uzora, jer to bi samo dovelo do neuverljivog ponavljanja neponovljivog, a sa druge strane, autor ukazuje i na opasnost moderne tehnologije koja vodi stvaranju plemena od kojih bi svako imalo – samo po jednog pripadnika.
Verujući da Bog ne nastupa ex machina, nego kao pravedni Sudija, sporo i dostižno, vladika Maksim i sâm nastupa smireno i strpljivo, čak i onda kad oštro kritikuje negativne pojave u savremenom društvu, pri čemu ne zaobilazi ni crkvenu jerarhiju ako je potrebno ukazati na štetne pojave u toj organizaciji, naročito onda kad religija u svojoj revnosti radi protiv same sebe.
Istakavši kako nisu pejzaži to što čini jedno putovanje, nego način na koji ih gledamo, vladika Maksim nam pokazuje da se isti princip može primeniti i na hrišćanstvo, koje se upravo u dodiru sa egzotičnim kulturama pokazuje kao univerzalno i svuda prijemčivo, tim pre što biblijska reč (i to upravo ona reč o kojoj se govori na početku Jevanđelja po Jovanu) pruža dovoljno slobode za različita tumačenja, koja se mogu prilagoditi svakoj kulturi, tako da se mogućnost višesmislenog prevoda u ovom slučaju ne pokazuje kao nedostatak, nego kao bogatstvo, što se i vidi na primeru spajanja hrišćanske i drevne kineske tradicije, čiji bi se rezultat mogao sažeti u rečenici:
U početku beše Tao.
Autor: Dušan Milijić