Prikaz knjige „Vojska bez vojnika“ autora Pola Šara: Autonomno oružje i budućnost ratovanja

Ova knjiga autora Pola Šara o autonomnom naoružanju počinje izveštajem o incidentu, u kom je učestvovao dok je služio pri američkoj vojsci u Avganistanu 2004. godine. Devojčica od pet ili šest godina, sa dve koze koje su je pratile, prišla je Šarovom timu koji je bio u izvidnici u planinama. Krećući se u dugoj i sporoj petlji oko vojnika, devojčica je često bacala pogled na vojnike, dok nisu shvatili da nosi radio i izveštava o njihovoj poziciji, osmatrajući za račun talibanskih boraca.

Šta je trebalo vojnici da učine? Prema ratnom pravu, devojčica je bila neprijateljski borac za čije smaknuće vojnici ne bi odgovarali. Ukoliko neka osoba učestvuje u neprijateljskim postupcima, kog god da je uzrasta, onda je ona legitimna meta za uklanjanje.

Šar i njegov tim su bez ikakve sumnje znali da bi bilo pogrešno ubiti devojčicu, te su se povukli i pregrupisali na sigurnijem položaju. Ali, šta bi jedna mašina uradila na njihovom mestu? Ako bi bila programirana da ubija neprijateljske borce, ona bi napala i dete. Ovaj incident osvetljava jedno od najužasavajućih pitanja koja se tiču razvijanja sistema autonomnog oružja – da li bi robot znao kad je zakonito ubiti, ali isto tako i pogrešno ili nemoralno?

„Vojska bez vojnika“ nas vodi u budućnost, u svet novih tehnologija naoružanja – smrtonosnih sistema autonomnog oružja, ili „robota ubica“, kojima upravlja veštačka inteligencija i koji mogu da ratuju bez potrebe za komandama koje bi ljudi izdavali. Iako to možda zvuči kao zaplet naučno-fantastičnog filma, tehnologija koja je potrebna za izgradnju autnomnog oružja već postoji, a mnogi takvi sistemi već postoje ili su u nastanku.

Napredno oružje koje je trenutno u upotrebi, poput Brimston projektila, bespilotne letelice Harpija ili protivraketnog sistema Aegis, uveliko demonstriraju svoje autonomne osobine i pružaju uvid u oružje koje nam budućnost može doneti. Napredak u razvoju kompjuterskih tehnologija, robotike i senzora visoke rezolucije ubrzo će omogućiti stvaranje oružja koje će moći samostalno da „razmišlja“ i upusti se u borbu bez potrebe za nadzorom.

Šar, možda previše optimistično, sumnja da će državne vojne snage zaista koristiti autonomno naoružanje bez ikakvog ljudskog nadzora tokom ratnog stanja. Iz njegove perspektive, mašine i ljudi moraju sarađivati – moraju biti tim, „ratnici kentauri“, nazvani po biću iz grčke mitologije koje je pola-čovek pola-konj – što će dovesti do najnaprednije kombinacije preciznosti automatizacije i prilagodljivosti ljudske inteligencije. Ipak, autor naglašava svoju zabrinutost da će terorističke organizacije, kriminalci i akteri koji nisu deo nekog državnog sistema, biti u poziciji da razviju sopstvene „kućne varijante“ autonomnog oružja koje će koristiti bez obzira na mere zaštite i obezbeđenja, prosto se služeći dronovima, koji se mogu naći na potrošačkim rafovima, i tehnologijom i softverima koji su dostupni na internetu.

Rizik od nesreće, koju autonomno oružje može proizvesti, još jedna je briga. Veoma interesantno poglavlje knjige posvećeno je nizu nesreća koje su izazvane sistemima autonomnog oružja, poput protivraketnih sistema Aegis i Patriot, kao i predrasudama i nesuglasicama između ljudskih operatera, koje su dovele do nesreće. Šar objašnjava kako je došlo do „munjevitih krahova“ koje su izazvali sistemi banaka i trgovaca zasnovanih na veštačkoj inteligenciji, što je rezultiralo neviđeno brzim padom cena na međunarodnoj berzi, a autor povlači i zastrašujuće paralele koje ukazuju na ubrzani razvoj autonomnog oružja, naglašavajući problem strateške stabilnosti i rizike koje ovakvo oružje povlači sa sobom.

U knjizi „Vojska bez vojnika“, autor se ne ustručava da preispita veoma teška moralna pitanja koja će razvoj autonomnog oružja nametnuti. Knjiga razlaže i objašnjava pravne i etičke probleme koji se tiču zakona o naoružanim napadima, i to na veoma prost i jednostavan način, a uz to izlaže i stavove struke i vodećih svetskih mislilaca, koje je sam autor intervjuisao. Razočaravajuće je to što Šar ima stav da je u savremenim tokovima „precizno oružje“ dovelo do umanjenja broja žrtava, i pretpostavlja da će autonomni sistemi činiti isto, bez razmatranja oprečnog mišljenja kojim se ističe da smanjeni broj žrtava može samo pospešiti vlasti da takav vid ratovanja doživljavaju kao „razumniji“ i prihvaćeniji vid rešavanja konflikta.

Knjiga se završava promišljenom analizom međunarodnih sporazuma o kontroli naoružanja, kroz istoriju, kao deo utvrđivanja koraka koji bi se mogli preduzeti kako bi se izbegao dalji razvoj sistema autonomnog oružja. Šar ističe da su sporazumi o kontroli naoružanja efikasni kada se radi o oružju koje ima zastrašujuće posledice, a koje vojska ograničeno upotrebljava, i to samo u srazmerno malom broju država. Nažalost, takođe dolazi do zaključka da sveobuhvatna globalna zabrana upotrebe autonomnog oružja verovatno ne bi proizvela željene rezultate zahvaljujući vojnoj koristi i njihovom razvoju u mnogim militarizovanim državama. Autor naglašava i probleme koji postoje oko same definicije autonomnog oružja, u smislu pravljenja razlike između njih i visoko automatizovanih sistema poput Brimstona i Aegisa, kao i činjenicu da je mala verovatnoća da bi se države koje ovo oružje imaju u posedu njih i odrekle, ali i garantovale da bilo koja međunarodna zabrana neće biti prekršena tokom ratnog stanja.

Ipak, knjiga „Vojska bez vojnika“ nudi mnoštvo izvodljivih i primenljivih alternativnih rešenja što se tiče sporazuma o zabrani, uključujući i zabranu upotrebe bespilotnog oružja, koje bi mogle da zažive zato što takvi sistemi nemaju široku vojnu upotrebu, ali imaju visoki stepen nanete štete; pravno neobavezujući kodeks ponašanja bi mogao da pomogne pri uspostavljanju normi koje se tiču kontrole autonomnog oružja; i uvođenje opšteg principa uloge čoveka u ratu pri donošenju odluka o smrtonosnoj primeni sile na bojištu. Zaključak koji se iznosi u ovoj knjizi je oštar poziv da se naoružanje obuzda i predstavlja apel upućen državama i društvu da se hitno dođe do sporazuma o tome koji su autonomni sistemi naoružanja prihvatljivi, a koji prelaze granice razuma.

Pol Šar je veoma kompetentan da piše o autonomnom oružju. Nakon službe u vojsci SAD-a, radio je kao analitičar u Pentagonu, igrajući ključnu ulogu pri donošenju propisa o autonomnom oružju i oružju bez posade, kao i o vojnim tehnologijama u nastanku za Ministarstvo odbrane SAD-a. Danas je upravnik tehnološkog i nacionalnog bezbednosnog programa u Centru za novu američku bezbednost (Centre for a New American Security), centrističkom istraživačkom centru koji je specijalizovan za pitanja američke nacionalne bezbednosti.

Šarova knjiga nudi odgovore na mnoga pitanja koju su vezana za autonomno oružje, zasnovana na znanju koje je stekao kao čovek „iznutra“, ali i potkrepljena intervjuima sa stručnjacima iz ove branše. Knjiga ne ulazi u previše detalja, poput nekih njegovih ranijih tehničkih radova, već pruža pitak i razumljiv sadržaj na temu problema savremenog naoružanja. Knjiga „Vojska bez vojnika“ doprinosi literaturi koja se bavi autonomnim oružjem, i savršeno je štivo za svakoga ko želi da se informiše o ovoj zabrinjavajućoj temi.

Autor: Piter Bert
Izvor: dronewars.net
Prevod: Aleksandra Branković