Jedna od knjiga koja je izazivala diskusije o tome da li treba zabraniti u američkim bibliotekama priču o Čarliju, čoveku sa IQ-om od svega 68, mišu Aldžernonu, o prijateljstvu, ljubavi i o tome šta zapravo znači biti pametan.
Čarli ide u školu za zaostale odrasle „Bikan“, gde mu predaje Alis Kinijan, dok ide u laboratoriju na različita testiranja. Na tim testiranjima takmiči se sa natprirodno pametnim mišem Aldžernonom, uz nadzor dva profesora: Nemura i Strausa. Nedugo potom Nemur i Straus postaju uvereni da je Čarli zaslužio da ide na jednu operaciju, prvi put izvedenu na čoveku. Oni hoće da mu povećaju IQ, ne samo do IQ-a normalnog čoveka nego da ga povećaju tri puta, praveći od njega genija. Osim toga, on radi u pekari gde, kao što sam kaže, ima mnogo drugara. Nakon operacije, dok postaje pametniji, pitanje je da li će ostati pametan, jer ma koliko je dobro operacija naizgled prošla, niko zasigurno ne zna da li je zapravo uspela.
Ovu knjigu ne čitamo kao odvijanje radnje kroz Čarlijeve oči, ili sa strane, nego kroz „izveštaje o napretku“ koje Čarli piše. Oni govore o tome kako se on oseća, šta mu se dešava, i kroz njih možemo, makar indirektno, da vidimo kako Čarlijev koeficijent inteligencije raste. Prvi izveštaj je pun gramatičkih grešaka, Čarlijevog „pisanja kako priča“, tj. nepravilnog govora. Izveštaji su mu kratki, jednostavni. Ali kako mu koeficijent inteligencije raste, tako su mu izveštaji tačniji, duži, izražavanje sve komplikovanije i možemo da primetimo kako na njega operacija utiče.
Dok Čarli postaje sve pametniji i pametniji, to počinje da menja i njegov način gledanja na svet i na druge ljude. Možda su se svi oni ljudi koji su se naizgled smejali sa njim smejali – njemu. Možda, kada je nešto „čarlijevski“ ne znači da je onakvo kakvo on misli da jeste. Počinje da razmatra da li su njegovi prijatelji iz pekare stvarno njegovi prijatelji, da li su stvarno toliko dobri i fini kao što misli. Sve oko njega se menja, postaje jasnije. Mada, da li mu odgovara sve to što se menja? Pre operacije bio je srećan, išao je u školu za zaostale odrasle, ali sada kada je pametniji, uviđa da svet nije toliko veseo kao što je tvrdio.
Objavljen kao novela 1958. u jednom časopisu, odmah je stekao književno priznanje, a 1966. godine proširen je u roman koji je dobio nagrade. Ovo je priča o prijateljstvu i prihvatanju, promenama i ljudima i kako oni gledaju na drugačije. Neverovatno dirljiva priča koja iznenađuje, razveseli i rasplače u manje od tri stotine stranica. Čak i sad nisam sigurna da li sam uopšte sposobna da ovu knjigu objasnim na način na koji zaslužuje, pa ću je zato preporučivati što više mogu, još duže vreme.
Autor: Tisa, 14 godina