Gonkurova nagrada, Gonkurova nagrada gimnazijalaca, nagrada Medicis… Četvrti roman Andreja Makina „Francusko zaveštanje“, objavljen 1995. godine, dobio je najveća priznanja čim se pojavio. Zbog njega je Makin dobio francusko državljanstvo, a 2016. postao je član Francuske akademije.
Rastrzan od ranog detinjstva između dve teško pomirljive ljubavi – svoje domovine, Rusije, i zemlje koja ga je usvojila – Francuske, u ovom romanu se vraća autobiografskoj inspiraciji i pripoveda o detinjstvu obojenom romanesknim i bajkovitim slikama Francuske, potpuno suprotnim od surove i sramežljive Rusije.
Komadić Rusije u sovjetskoj Rusiji
Kroz lik svog naratora Aljoše, Andrej Makin rasprostire svu složenost dve strasti: one prema carskoj i strašnoj Rusiji, i onoj prema Francuskoj, pitoresknoj i romantičnoj. U središtu njegovog romana nalaze se jedna baka Francuskinja, Šarlot Lemonije, i njen unuk Aljoša, vezani ljubavlju prema Francuskoj, koju baka prenosi detetu kroz priče, legende i pesme što ih recituje sa svog balkončiča, u tihoj hladnoći ruskog sela. Njena sećanja na mladost odjekuju u u Aljoševoj duši, i on stvara detinjastu sliku o Parizu iz prve decenije 20. veka. Narator tako tka sliku o toj zamišljenoj Francuskoj, ponikloj u mašti ruskog deteta koje zna samo za dugačke redove ispred bakalnica i ograde pred zajedničkim zgradama pretrpanim stanarima.
Vrlo rano će se javiti prva pitanja i prve sumnje: zašto ruska propaganda opisuje cara Nikolaja II kao čudovište, kad je on tako šarmantan i nežan u pričama o njegovoj poseti Parizu 1896? Dete se čudi što se njegova slika „cara“ prilagođava stvarnosti u zavisnosti od toga da li misli na francuskom ili ruskom jeziku. Aljoša tada ni ne primećuje naznake rascepljenosti između njegovog ruskog identiteta i naklonosti koju oseća prema Francuskoj.
I to parčence francuskog u njemu, Aljoša će se truditi da uveća, kako bi bolje shvatio tu zemlju. Ali koliko god on tražio, sakupljao građe i znanja, sve više shvata da magija njegovog „blaga“, njegov unutrašnji Pariz, umesto da postaju sve blještaviji, zapravo se samo pomračuju. To otkriće ga pogađa, on to doživljava kao poraz.
Osim ode izmaštanom Parizu s početka 20. veka, ovaj roman nudi i sliku sovjetske Rusije, od one naraskošnije do one najcrnje. Kroz Šarlotina sećanja, od toga kako je za vreme rata bila bolničarka, Makin evocira traumu zemlje koja se naizmenično potčinjavala – ratu pa diktaturi – oslikavajući nepravdu i patnju kao deo svakodnevice.
Rusku strogost i surovost narator podjednako prisvaja kao i francusku lakoću življenja. Dve atmosfere, dva univerzuma koji se smenjuju duž čitavog romana čitaju se kao smena raspoloženja jednog junaka. Francuska tako oličava njegovu mladost, romantizam i osećanja koja on od puberteta počinje da potiskuje; Rusija simbolizuje surovost, nemilosrdnu adolescenciju, nametljivu potrebu za preživljavanjem u okviru zajednice.
Andrej Makin je u ovom romanu odao dirljivu počast dvema potpuno suprotnim zemljama. Njegov elegantan stil klizi naizmenično između raskošnih slika i bolnih scena, a da nikada ne sklizne u površno. „Francusko zaveštanje“ je opčinjavajuči roman čija će vas i priča i melodija začarati.
Autor: Kamij Arten
Izvor: bouquinivore.over-blog.com