Da je, umesto „
Troje“ Volfganga Petersena (koja će ostati upamćena kao jedno od većih banalizovanja klasika od industrije pokretnih slika), nekim slučajem ekranizovan roman „
Ahilova pesma“, kinematografija bi nesumnjivo bila bogatija za jedan biser. Doduše, pitanje je koliko bi se Holivud uopšte odvažio na hvatanje ukoštac sa, mnogima i dalje problematičnim, viđenjem nekih od aspekata ovog mita. Ipak, dok su se oni odlučili za pojednostavljeno,
limunadičasto interpretiranje „trojanskog scenarija“, barem je književnost dobila istinski vredno delo, čije je stvaranje autorku
Madlin Miler zaokupljalo otprilike koliko je trajao i rat kog se dotiče. Decenija njene posvećenosti i vrednog rada iznedrila je priču o privrženosti, oholosti, bolu i junaštvu, vrlini i slabosti, a iznad svega čistoj ljubavi – bez koje, na kraju krajeva, nema herojstva, ni sećanja.
Teško da neko pismen ne zna barem stihove koji otvaraju Homerovu „
Ilijadu“, a kojima se zaziva pesma o Ahilejevom gnevu, kao jednoj od inicijalnih kapisli za predstojeće tragične sukobe. Tamo gnev – ovde
pev, prelaz sa epskog (na koji smo navikli) do lirskog ključa. Na helenskoj tradiciji i mitologiji, izrasle su, između ostalog, celokupna kasnija književna i vizuelna umetnost, potom i psihoanaliza. Njene su figure postale paradigmatske, deo civilizacijskog koda i evropskog kulturnog nasleđa. Koliko god mislili da znamo sve, izvor uvek pruža neiscrpne mogućnosti novih interpretacija. Medlin Miler uspešno koristi bistrinu, svežinu i inspirativnost datih tema. Njen preludijum za sukob u Troji baca novo osvetljenje na učesnike, pokretače i pione, sa posebno značajnim opredeljenjem za perspektivu (do sada) tek indirektno uključivanog lica. Zadobivši svoje
pravo glasa, Patroklo drevnom mitu dodaje ljudsku dimenziju, tananu lepotu, krhkost i empatiju posebne vrste. Time je autor oživeo, često ignorisanu, dvostrukost antičkih tvorevina – čija epska strana ne isključuje lirsku, junačko i tragično su lice i naličje, a Eros i Tanatos u beskrajnom prepletu, vrtlogu igre sa ljudskim postojanjem.
Prvi novitet koji nam se ukazuje ulaskom u svet ovog dela jeste Patroklova naracija, zahvaljujući kojoj su poznati likovi (bogovi, heroji i smrtnici) viđeni očima i opisani glasom do tada prilično skrajnute osobe. Stidljivi, nesigurni sin kralja Menetija, nosilac neispunjenog očekivanja iza imena koje znači „očev ponos“, na samom početku pred nama ređa prva sećanja: na turnire, odrastanje u izrazito muškom svetu, slaboumnu majku i osećanje nedoraslosti, nedostatka ljubavi i topline. Odmah se postavivši kao pripovedač koga razumemo i kome verujemo, poseduje istančano oko i osećajan pristup predočavanom. Naročito je značajna epizoda prosidbe Helene, skrivene iza vela, uz jasno isticanje lukavog, visprenog Odiseja i šarmantnog Menelaja, slobodnog izbora buduće neveste. Zakletva takmaca za devojčinu ruku, data isprošenoj lepotici i njenom privilegovanom mladoženji, ostaje u maglovitom, gotovo snovidovnom sećanju devetogodišnjaka, baš kao i, u tom trenutku već ocrtani, obrisi budućnosti učesnika.
Ponesen detinjim impulsom samoodbrane, Patroklo u neznanju, nekontrolisano i nesvesno izaziva smrt sina uticajnog podanika. Počinjeno ubistvo rezultovaće progonstvom odbačenog dečaka u malo kraljevstvo Ftiju, na dvor Peleja – junaka i pravednika, oženjenog morskom nimfom i oca očaravajućeg sina kog je sa njom dobio. Ahil je sve ono što sam Patroklo nema: prelep, hrabar, vešt, voljen, pritom potpuno nesvestan težine i efekta svih tih vrlina, rođen i odgajan za izuzetnost. Na primeru njegovih roditelja Peleja i Tetide vidi se kako nam božanstva
namenjuju – ne biramo, ali da od nas zavisi hoćemo li pruženo prihvatiti kao dar ili prokletstvo. Po uglavnom odsutnoj figuri majke, Ahilovo je detinjstvo blisko Patroklovom. Međutim, sem toga, malo šta po sličnosti povezuje ftijskog princa sa zanemarenim dečakom, tek jednim od brojnih štićenika dobrodušnog Peleja treniranih za buduću kraljevu vojsku i zagledanih u Ahila kao u Sunce. Ipak, on je i sam izdvojen – izuzetnošću, koju nosi prirodno, bez očekivane nadmenosti. Mada su po svemu na dva suprotna kraja, Ahil će, od svih koji priželjkuju tu čast, baš povučenog i prokazanog Patrokla odabrati za tzv.
therapona: zakletog družbenika, najbližeg savetnika, saborca, pratioca i, pre svega, prijatelja. Time smrtnik, po ko zna koji put, biva odabran od (polu)boga i njegov put istinski započinje.
U godinama koje slede, jačaju poverljivost, nerazdvojnost, intimnost, ali i buđenje čula, tananost osećanja i zbunjenost zbog njih. Obuka na planini Pelion naročito predstavlja pogodan ambijent, usled stalne saglasnosti čoveka sa prirodom i ništa manje lepih opisa pejzaža. Pod budnim okom mentora i stalno prisutnom pretnjom majčinih planova, zajedno sa Patroklom pokušavamo da dokučimo prirodu Ahilovog ratničkog dara, koji istovremeno fascinira, zastrašuje i ne zahteva usmeravanje sa strane – budući samonikla, istinska
umetnost borbe. Njegov rani portret takođe čini lira, s obzirom na to da predodređeni borac strastveno voli muziku, čime se uspostavlja jedan od nivoa povezivanja sa naslovom. Zanimljivo je primetiti lažno anticipiranje motiva
Ahilove pete, ovde stopala, koji ima sasvim drugačije značenje od naknadno dodatog, a što je posledica autorkine namere da se u većoj meri oslanja na Homera nego na slobodan odabir detalja iz mitova.
Zajedničko stasavanje podrazumeva mnoga iskušenja, zabrane, skrivanja i pokušaje da se spreče tri neminovnosti: Trojanski rat, Ahilova uloga u njemu i složeni odnos prema Patroklu, neraskidiv i jači od samog života. Uplašen silinom emocija, zapitan nad ličnim zaslugama u sticanju te naklonosti, a potom odlučan da je ne izgubi, Patroklo spoznaje sebe kao deo Ahilove sveobuhvatne slave, harizme i kobi. Biće jedini koji zna njegove slabosti. Sama priroda veze dvojice muškaraca – prerasle u legendu, uzor za Aleksandra Makedonskog i Hefestiona, knjiški primer apsolutne odanosti – nedokučiva je i upitna, samim tim posebna tema. Homoseksualnost u staroj Grčkoj nipošto se ne može poistovetiti sa današnjim shvatanjem istopolnih sklonosti. Ljubav je posmatrana drugačije, dublje, te partnerstvo dvojice prijatelja biva uzdignuto do svojevrsne filozofije osećanja, etike ideala, nečega snažnijeg i od ljubavi prema ženi. Otuda je Patroklo, kao pokretač Ahilove srdžbe, očaja, osvetničkog plama, vekovna dilema svih tumača zaostavštine
slepog pesnika.
Roman je moguće podeliti na dve celine: pre Troje i po kretanju na taj, poslednji, put bez povratka. Radi se o tački prelaza, od koje se junaci, obremenjeni znanjem, iznova pokušavaju pronaći, usaglasiti, prihvatiti sve što dolazi. Patroklo posmatra promene i trudi se da, slab i smrtan, razabere svoje mesto usred velike igre bogova. Sa njim i mi, zadivljeni, prisustvujemo skrivanju na Skirosu, žrtvovanju na Aulidi, otiskivanju grčke pomorske sile prema izazovu, decenijskoj opsadi, unutrašnjim razmiricama zapovednika. Treperimo, navijamo, saosećamo i oplakujemo. Upoznajemo pohlepnog, autoritarnog Agamemnona, gorostasnog Ajanta, hrabrog Hektora, ljupku Briseidu, tragičnu Ifigeniju, bahatog Neoptolema, Filokteta, Diomeda, Nestora... Među brojnim sporednim likovima, svojom impresivnošću se ipak izdvajaju čudesni pričalac Odisej, čovek superiornog intelekta i dovitljivosti; mudri i iskusni mentor, kentaur Hiron; posesivna, ljudskom rodu neprijateljski nastrojena, ponajviše demonska Tetida.
Probuđene, nemirne savesti pred prizorima krvoprolića i svakodnevnim sudarima pojedinačnih sujeta vođa u logorima, Patroklo se bori da istraje u bezrezervno obećanoj podršci Ahilu, sada obuzetom novom ulogom uzdanice sunarodnika. Dvoumljenje između večite slave i prolaznog bitisanja, pristajanje na žrtvu, spremnost da se zacrtana putanja prati po svaku cenu, nemogućnost bekstva, slavoljublje i (nasledno) prokletstvo, samo su neki od vodećih problema
Arios Achaiona („najboljeg među Grcima“). Mitovi su živi, ravnopravni deo njihove svakodnevnice i mada nam je sve uveliko poznato, pratimo ih sa nenarušenom pažnjom, nadajući se da možda nešto, ipak, može poremetiti neminovnost sudbine. Međutim, u antičkom svetu slučajnosti ne postoje, dok se emocije, motivi i odluke mere drugačijim aršinima od nama uobičajenih.