Madlin Miler je svojim debitantskim romanom skrenula pažnju na sebe i odmah se našla u najužem izboru za mnoge nagrade. „
Ahilova pesma“ nam donosi čuveni mit iz nove perspektive. Patroklo pripoveda ovu priču o porodičnim teškoćama, Ahilu i učešću u Trojanskom ratu. Kako i sam naslov sugeriše, u romanu pratimo Ahilovo odrastanje i promenu od impresivnog, dragog dečaka do najpoznatijeg borca Grčke – legendarnom junaku koja je istovremeno ponosan i slomljen čovek.
„Ahilova pesma“ je fenomenalno iznova ispričana priča – ne čudi me da se dopala svakom ko voli grčke mitove. Nije vam neophodno prethodno znanje o Trojanskom ratu i grčkoj mitologiji da biste uživali u priči, ali oni kojima je ovo poznato, uživaće još više u veštini Milerove da priči udahne novi život. Razlog zašto se ova knjiga dopada tolikom broju ljudi je što nije reč o novoj „Ilijadi“ – fokus nije na Jeleni i Trojancima niti na nekom posebnom elementu čuvene bitke o kojoj je pisano hiljadu puta, iako su naravno svi ti aspekti periferno prisutni.
Umesto toga, dobili smo studiju o odnosima – neobičan ljubavni odnos koji se fokusira na emocije i razvoj likova i daje glas jednom važnom mitološkom liku koji je do sada prikazivan samo kao neko ko se nalazi pored velikih junaka.
Ako bih morala da uporedim ovaj roman sa sjajnom „
Kirkom“ (koju sam prvu pročitala iako je izašla nakon ove knjige), rekla bih da mi je više prijala „Ahilova pesma“ zbog Patroklovog glasa kojim pripoveda. Dok sam se u „Kirki“ oduševljavala pojavljivanjem dobro poznatih junaka grčke mitologije i onim sporednim koji su isplivali u novom, feminističkom svetlu, ovde je jasno da je Patroklo neko prema kome Milerova gaji velike simpatije. Iz svake stranice romana isijavaju emocije, a ljubav i prijateljstvo između dva heroja istovremeno imaju umirujuć i žestok karakter. Patroklo je lik sa kojim se lako saživite, nosi vas kroz priču i gotovo je nemoguće da vam ne bude stalo do njega.
Ako, poput mene, znate kako se priča završava, jasno vam je da će boleti. I zaista boli. Ali bez obzira na to što sam znala kako se Trojanski rat završava, nisam bila ništa manje napeta i uključena u dešavanja iščekujući neizbežan ishod. Mislim da je ovde snaga perspektive došla do punog izražaja kao i umeće Milerove da nam vešto ispriča poznatu priču.
Sve u svemu, reč je o sjajnom delu. Preporučila bih je svima koji vole grčke mitove, ali i ljubiteljima romansi, studija karaktera i onima koji uživaju u iznova ispričanim pričama. A ako već niste, obavezno nakon ovog romana, pročitajte i „Kirku“.
Izvor: literaryelephant.wordpress.com
Prevod: Dragan Matković