Retko imamo priliku da se sretnemo s autorkama arapskog govornog područja, iako je prevođenje i objavljivanje najčešće njihovih priča u antologijama prisutno odavno. Romani su manje zastupljeni, pa je utoliko dragoceniji prvi prevod (istina, sa engleskog) autorke iz Kuvajta koja je nagrađivana kao pisac i veoma prisutna kao izdavač i aktivistkinja u kulturi i emancipaciji žena u svojoj sredini.
Već naslov romana upućuje na mogući distopijski karakter dela, da bi nam se otvorila briljantna parafraza najpoznatijih dela ovog žanra o knjigama,
Orvelove „
1984“ i
Bredberijevog „
Farenhajta 451“. Smeštajući radnju u neimenovanu državu koja je posle
Revolucije raskrstila sa prošlošću i svoj narod uvela u diktaturu koja kontroliše svaki damar, pravi dramski naboj autorka razvija refleksijama totalitarizma na lični plan, doživljaj pojedinca. Jedan suprug i otac zaposlen je na nezahvalnom mestu cenzora knjiga ne sluteći kuda će ga kontakt sa zabranjenim knjigama odvesti.
U početku do besmisla lojalan svim pravilima službe na čije kršenje i ne pomišlja, dovešće u životnu opasnost ne samo sebe već i suprugu i malu ćerku – tajnim čitanjem knjiga. Jer u
El Isinoj mračnoj projekciji budućnosti nije zabranjeno samo čitanje već i razmišljanje. Jedine knjige koje se prodaju na trafikama zajedno sa cigaretama, flašicama vode i jeftinim bombonama su trećerazredni ljubavni romani kojima se stanovništvo podstiče na sklapanje brakova i rađanje što većeg broja dece. Toj armiji novih poslušnika treba da se pridruži i Cenzorova ćerka, sve dok užasnuti roditelji ne otkriju da je kod nje veoma razvijena mašta. Iako od nje kriju bajke i priče, ona ih na nedokučiv način već zna, izazivajući učitelje i nadripsihologe da je obeleže kao pacijenta.
Kombinujući fantastiku sa trilerom, autorka postiže izuzetnu dinamiku pripovedanja, iako se rasplet ove drame daje naslutiti. I sama se boreći sa cenzurom koja je u Kuvajtu ukinuta tek pre neku godinu, kao i predrasudama da li žena može biti vlasnik i urednik izdavačke kuće, iskusila je mnoge prepreke. Kada ih je augmentirala na nivo priče koja zaista može da parira Orvelu, unela je ličnu, lirsku notu u borbu sa totalitarnim režimom. Potrebu za bekstvom, iskorakom iz stvarnosti koji može da obezbedi samo mašta, odnosno ispričana priča.
Zbog čega će ovaj izuzetni roman „
Biblioteka cenzora knjiga“ navesti čitaoca da prvi put ili ponovo pročita „
Grka Zorbu“ Nikosa Kazancakisa, neka ostane mala tajna. Ono što je sigurno, najbolje su knjige koje nas nateraju da smesta tragamo za sledećom.
Autor: Aleksandra Đuričić, književnica i književna kritičarka
Izvor: Nedeljnik