Prikaz romana „Bogorodičina crkva u Parizu“: Građevina kao junak

Iako česta preinačavanja naslova, najpre u prvom prevodu na engleski jezik, a potom u prilagođenim verzijama za decu i nizu filmskih adaptacija, navode na pogrešan utisak, zvonar nije istinski centralni lik slavnog dela Viktora Igoa. Koliko god danas usvojena, promena nije bila po volji samom piscu, niti njegovim potomcima, budući da skreće pažnju sa osnovne ideje: umetnošću stvoreni i oblikovani prostori nadživljavaju pojedinačne sudbine, čineći ih dodatno, mada često uzaludno dramatičnim (neko će reći „Na Drini ćuprija“ i biti potpuno u pravu). U velikoj meri i zbog takve postavke, „Bogorodičina crkva u Parizu“ po svakom je aspektu monumentalan roman, baš kao građevina oko koje se plete mračna, romantičarska povest sa primesama gotske priče. Smešten u srednjovekovni ambijent, doba vladavine Luja XI, u središtu ima temu sukoba raznovrsnih strasti, a kroz nju problematizovana pitanja odanosti, razarajućih sklonosti i naklonosti antičkim tragizmom obeleženih ljudi, koji vole pogrešne ili – pogrešno.

Priča počinje 6. januara 1482. godine, izvođenjem mirakula u Domu pravde, istovremeno sa odvijanjem karnevalske svečanosti izbora „ludog pape“ ispred crkve. Time je državna svetkovina suprotstavljena narodnoj, a kontrast sve vreme ostaje prisutan na pozadinskom planu, kao okršaj neposrednosti/istinitosti sa lažnim/nametnutim, slobode sa konvencionalnošću. Na neki način ga zaokružuju naslovi dva poslednja poglavlja: Ženidba Febusova (uz samo jednu, ironijom poentirajuću konstataciju: i on je završio tragično – stupivši u brak) i Ženidba Kvazimodova (čime pesimizam, koji u celini prožima delo, trijumfuje).

Arhiđakon Klod Frolo faustovski je tip junaka, posvećen bezgraničnom znanju uvek na ivici okultnog, kao i mlađem bratu Žanu, koga je odgajio i predstavlja mu više od očinske figure. Plemićkog porekla, dostojanstven i hladan, iznutra je mučen potiskivanom čulnošću koja dostiže demonske razmere nakon što ugleda plesačicu Esmeraldu. Iskušenje vodi zločinu i postepenom gubitku svega, a Frolo je jedan od najkompleksnije izgrađenih antijunaka, čija se unutrašnja borba gradi postepeno, istančano i dramatično. Žudnja za Esmeraldom preobražava se u mržnju i odlučnost da je, ako već sam ima zabranu, ni bilo ko drugi ne poseduje. Stoga neprestano dovodi devojku u opasnost, a potom izbavlja, samo da bi je iznova prokazao.

Kvazimodo je danas prva asocijacija na Igoovo delo, arhiđakonov „veran pas“. Deformisani zvonar je svojevremeno, kao nakazno nahoče, po ustaljenom običaju izložen u katedrali. Jedino se Frolo, tada mladi sveštenik u kome je još bilo milosrđa, sažalio na nesrećno stvorenje, usvojio ga i vaspitao. Imenovan po prazniku na koji je pronađen, ali i donekle bizarnom igrom reči obeležen kao „otprilike čovek“ (quasi modo aludira na nesavršenost), prirodom je uskraćen na mnogo načina. Grbav, hrom, krivonog, ružan, poluslep i od zvonjave s vremenom potpuno ogluveo, on je navodni porod đavola i Ciganke (riđa kosa upućuje na demonsko poreklo). Odmalena odbačen, vezuje se za retke osobe koje mu ukazuju samilost. To su Frolo i Esmeralda.

Esmeralda, šesnaestogodišnja Ciganka, sa dresiranom kozom-ljubimicom Džali pleše i izvodi trikove pred crkvom. Detinje naivna i zaslepljena kapetanom Febusom, zbog sebične fascinacije gubi slobodu. Predmet čežnje trojice potpuno različitih muškaraca, ona je i davno ukradeno dete polulude isposnice, što u njenu sudbinu unosi kobni element tragičke krivice neznanja.

Pjer Grengoar, pisac i filozof, spletom okolnosti Esmeraldin formalni suprug, predstavlja neku vrstu naratora većeg dela romana, a svakako mu pripada ironijski i komični aspekt dela. Sa druge strane, Febus od Šatopera, gordi i površni konjički kapetan, izraziti je antagonista, međutim, lišen Frolove složene motivacije i bilo kakvog iskupljujućeg kvaliteta. Iako veren sa bogatom naslednicom, ne odriče se terevenki, društva uličnih dama i bludničenja; emocije su mu nepostojane i kratkotrajne, a hrabrost se takođe može ozbiljno dovesti u pitanje. Nema ni govora o bilo kakvoj romantičnoj ljubavi između njega i Esmeralde, koju kapetan posmatra isključivo kao predmet trenutne razonode, te nije u stanju da joj zapamti čak ni ime.

„Čudotvorna ma(ha)la“ iliti Dvor čudesa, legendarna četvrt Pariza i takoreći (donji) svet za sebe, boravište je lažnih bogalja, prosjaka, lopova, jednom rečju ljudi sa margine društva. Ovo velegradsko podzemlje predstavlja začarani prostor i glavni izvor naglašene groteske, svet zastrašujuć i fantastičan, kroz koji nas najpre provodi Grengoar (samim tim je opravdano i doživeti ga kao najčešćeg fokalizatora).

Istaknute teme romana su, između ostalog: milosrđe (Kvazimodo je odan malobrojnima spremnim da mu je ukažu; Frolo se ispoveda Esmeraldi u tamnici, stavljajući joj tako savest i dušu na milost i nemilost; Pjer Grengoar biva oslobođen devojčinim zalaganjem, jer Esmeralda ga otkupljuje prihvatanjem za muža itd.), utočište (ovo je crkva, za sve koji se sklone pod njen svod, pa makar bili teški osuđenici. Zakon, čak ni vlast samoga kralja, nema nikakvog uticaja na teritoriji Bogorodičine crkve), krivica neznanja (na antički način, po modelu prepoznavanja najpoznatije primenjenom u tragediji o kralju Edipu. Mahnita isposnica iz tzv. „mišje rupe“, poznata kao sestra Gudula, neprestano izdaleka proklinje Esmeraldu. Ona je, ispostaviće se, bivša prostitutka kojoj su članovi putujuće ciganske trupe davno oteli ćerkicu, zamenivši je monstruoznim detetom koje odrasta u zvonara Kvazimoda), zabuna (uzrokovana gluvoćom zvonara; naime, pošto „šatrovci“ napadnu katedralu radi izbavljanja Esmeralde, Kvazimodo to potpuno pogrešno tumači. Preduzima odbranu crkve, pri čemu mnogi stradaju, život gubi i Frolov bezazleni brat Žan, a Esmeraldu nenamerno baca u ruke svom mentoru i novoj pogibelji), veštičarenje (optužba koja, uz onu za pokušaj ubistva plemića Febusa, najteže tereti junakinju. Dva puta završava pod vešalima, prethodno podrvgnuta čak i mučenju zloglasnom španskom čizmom, ne bi li joj iznudili lažno priznanje), sebičnost (povezana sa opsesivnom strašću. Esmeraldina naklonost prema Febusu čini druge potpuno nebitnim i potrebnim isključivo kako bi joj pomogli da se poveže sa svojim „božanstvom sunca“, što Phoeb(us) etimološki znači. Adolescentski površna, devojka ceni jedino fizičku lepotu. S druge strane, kako bi je spasao, Frolo od Pjera traži da žrtvuje „bezvredni“ život i pristane na ideju zamene kroz prerušavanje).

Esmeralda, koju „šatrovci“ poštuju kao plemensku princezu, sa Grengoarom živi u nekoj vrsti (u poslovnom smislu) bratskog ortakluka. Takođe, mada nije hrišćanka, oseća duboku zahvalnost boraveći u crkvi, čak izražavajući želju da, zbog Febusa, bude „naučena njegovoj veri“. Iako su u pitanju još uvek površne pobude, svakako su iskrenije od kapetanovog odnosa prema bilo čemu, pa i religijskoj pripadnosti. Baš kao Frolo, junakinja u destruktivnoj strasti srlja do samog ponora i nijedan udarac nije dovoljan da je osvesti, trgne iz pogubnih misli, odvrati od delanja na svoju štetu. Amajlija joj, primera radi, pored obećanja roditeljskog zaveta i rešenja tajne identiteta, garantuje dobru sreću, uspe li samo da sačuva čednost. Međutim, devojka je spremna da sve odbaci zbog Febusa, samim tim se svesno, a nepromišljeno, lišavajući magijske zaštite.

Katedrala je Kvazimodov svet, a on duh života kojim je ova ogromna građevina, takoreći, disala: Ostale statue, statue čudovišta i demona, nisu ga mrzele, jer je isuviše ličio na njih. Odnos zvonara i hrama sažima konstatacija: „srednji vek je mislio da je on njegov demon; on beše njegova duša“. On je dobri duh još nekome, svom taocu iz milosrđa – Esmeraldi, u jednakoj meri u kojoj joj je Frolo demon mučitelj.

Dragocenu dopunu romana čine dve naročito razvijene digresije karakteristične za Igoa, u vidu poglavlja posvećenih arhitekturi, pažljive analize izgleda crkve i samog grada („Pariz sa visine“). Veoma je bitno istaći kako u zaplašenoj ili začuđenoj svesti junaka predmeti i kameni kipovi kao da oživljavaju: statue sa zidina i balkona katedrale pred Kvazimodom (doživljava ih kao živa bića i često u potaji razgovara sa njima), ali i „šatrovcima“; sprave za mučenje pred Esmeraldom… Nije suvišno primetiti koliko scena suočavanja Froloa i Febusa podseća na prizor iz Molijerovog „Don Žuana“, uostalom, tu je i direktno poređenje sa pojavom kamenog gosta.

Naposletku, među ključnim motivima romana nalaze se lepota pogleda sa katedrale na panoramu Pariza, zvuk zvona Notr Dama i vatra (koja bukti spolja i iznutra). Dominirajući na metaforičkom, idejnom i vizuelno-auditivnom planu, zajedno kreiraju jedinstveni splet simfonije i destrukcije, lepotu prokletstva.

Autor: Isidora Đolović