U
Biblioteci bez prevoda koju objavljuje izdavačka kuća Laguna pojavjuje se već osmo po redu delo savremenih proznih autora iz regiona otvarajući nam bliske prozore i zajedničke vidike. Roman
Milane Vlaović (1971, Metković) pitka je proza koja čitaoca vezuje pre svega tokom priče, da bi, podstaknut na malo više razmišljanja, otkrivao i njene dublje slojeve.
Glavna junakinja Marta predstavlja neku vrstu arhetipa žene sa juga Evrope, skromnog obrazovanja, predodređene za poslušnost i zacrtane tragične sudbine. S obzirom da je rođena u seocetu na ostrvu Visu, dakle usred nedođije, četvrta konstanta njenog života bila je rešenost da odatle ode po svaku cenu. Bežeći od zadrtosti i učmalosti sredine u kojoj je odskakala lepotom i odvažnošću, doživljava mnogo strašniju sudbinu, određenu muškarcima koju odabiru nju. Na ovoj prilično nam poznatoj osnovi, roman „
Bomboni od meda“ teče na dva vremenska plana, u doba Drugog svetskog rata u kojem se lomi Martina sudbina, i sedamdesetih godina prošlog veka kada se Martin sin odlučuje na brak sa Srpkinjom koji, očekivano, nailazi na odijum sredine u kojoj žive.
Motiv odbacivanja stranaca koji ulaskom u brak protiv volje okoline moraju doživeti tragediju prisutan je na oba plana, kao usud majke i njenog sina Borisa i razvijan je po modelu antičke tragedije. Marta mora ostati bez svoga deteta, Boris mora biti večiti stranac u sopstvenom životu. Odbačeni i ostavljeni od onih od kojih su očekivali najviše ljubavi, pre svega od roditelja, a kasnije i partnera, oni plutaju morem u bukvalnom i prenosnom smislu, od Visa do Dubrovnika i od Splita do sanjane Italije, bez nade da je sreća moguća. Marta, kao neka varijacija Medeje, odlučuje se za ljubav, za strast za koju zna da će je odvesti u propast i na kraju lišiti deteta. Njena vera u laži italijanskog oficira koji je zavodi je slabašna, ali ipak joj se prepušta jer teži za nečim lepšim, boljim, skladnijim od braka koji ima.
Ono što je novo i sveže u prozi Milane Vlaović je sposobnost da pripoveda plastično, ubedljivo u svakom detalju koji odiše smislom za stvaranje atmosfere i verne rekonstrukcije doba kojeg se mnogi sećaju, doba prividne sreće i blagostanja socijalizma ispod čije površine su pulsirale vulkanske snage nacionalne netrpeljivosti i sukoba između društvenih slojeva. Društvo koje je deklarisalo kao osnovnu vrednost jednakost, bolovalo je od dubokih razdora, bogati i siromašni bili su vidljivi i sukobljeni do nepomirljivosti. Bomboni od meda koje devojčici stalno nudi deda koji je ne voli, a ona podjednako ne voli ni njega ni te jeftine bombone, uvode nas u priču iz sredine da bi postepeno bili sklopljeni svi delovi Martine sudbine. Naizgled ni prva ni poslednja koja je zbog svoje ambicije, strasti i balkanskih surovih okolnosti stradalno prošla kroz život, njena junakinja ispoljava mnogo od srčanosti i patosa antičkih uzora, ima u njoj neke slepe hrabrosti i nade koja je unapred osujećena, ali ona ide do kraja, sigurna kao i antičke heroine, da niti postoji njena krivica, niti nada u spas.
Milana Vlaović pokazala je kako se može pisati prijemčiva i stilski lepo uobličena proza, bez mnogo potrebe za eksperimentisanjem formom i sintaksom, sa urođenim talentom da prenese zapamćeno, a nas, njene čitaoce iz neposrednog okruženja podseti na vreme, predele i događaje koji su nam bili dobro poznati pre nego što smo se zatvorili u svoje zabrane. Gradeći psihološki lik svoje junakinje na arhetipskoj matrici i istovremeno pripovedajući čitljivu i realnu priču jednog ženskog života pokazala je da se može pisati dobro, a jednostavnim jezikom. Ovo je proza čije bogatstvo vidimo u slikama koje stvaramo čitajući i to je još jedan razlog da ovaj roman svrstamo među uspelo ispričane priče.
Autor: Aleksandra Đuričić
Izvor: Danas