Ovo je delo koje se bavi jednom mogućom rekonstrukcijom osnivanja prve grčke kolonije na ostrvu Visu, u doba kada Rim ratuje sa Kartaginom, a Atinjani doživljavaju težak poraz u pokušaju da osvoje Siciliju. Stilski kao da je izašlo iz legendarnog „
Mediteranskog brevijara“ Predraga Matvejevića, ali i crpeći brojne podatke o antičkom Mediteranu iz istog dela. Sirakuza na Siciliji našla se u vrtlogu događaja i u njemu jedan dečak, odbegli rob kome će društvo na dugom putovanju do krajnje tačke Ilirije praviti mačka donesena iz Egipta i magarac koga je dečak oslobodio.
Pripovedanje
Roberta Perišića bogato je ne samo istorijskim već i drugim naučnim činjenicama, geografijom, biologijom, a za psihologiju ljudi i prirode zadužen je drugi glavni junak ove priče, vetar ili kako mu je nadenuto književno ime, Vjetropir. Ova domišljata personifikacija omogućila je autoru da u jednom glasu ima čitav antički hor koji komentariše ljudske i postupke bogova, prirodne sile i način kako se čovek odnosi prema njima, pa čak i transpoziciju komentara do vremena sadašnjeg jer vetar je večan, bez tela, i ne mora da sluša ni ljude ni bogove. Prvi od njega zavise, jer
živeti se ne mora, ploviti se mora, kako kaže poznata antička izreka, a drugi na njega ne obraćaju pažnju, verujući da svim prirodnim silama upravljaju. Ali vreme bogova sa Olimpa je davno prošlo, a vetrovi i dalje duvaju, često noseći ljude daleko od njihovih porodica i zavičaja, primoravajući ih da stvaraju nove kolonije ili kuće van domovine, na starogrčkom
apoikie, što u prevodu znači
daleko od kuće.
Tako je i jedan broj stanovnika Sirakuze, koji su imali razloga da zauvek napuste grad, ukrcan na brod koji će, posle dugog putovanja, bura i oluje koja ga zamalo nije potopila, prispeti na nenaseljeni Vis usred Jadranskog mora, sa idejom da tu osnuju grad.
Metafora stvaranja novog grada kao novog početka u životu jasna je čitaocu već od samog početka, a preplitanje ljudskih dogodovština sa komentarima Vjetropira omogućila je simpatičan otklon od bukvalne istorijske fikcije, pomerivši žanrovski ovaj roman ka vrlo interesantnom pastišu.
Čitaoca će navesti ne samo na putovanje u daleku, antičku prošlost na bliskim nam prostorima, već i na razmišljanja o položaju čoveka naspram sila prirode, ljudskoj ali i životinjskoj duši koju smo tako često skloni da zanemarimo, kao i ka uspelim varijacijama na večite teme ljubavi, smrti, odanosti i pohlepe. Ima u ovom romanu mnogo sažetog iz misli stoika Marka Aurelija i Epikteta, suptilno provučenih kroz relativno laku naraciju koja je pretenciozna u smislu autorove erudicije koja stoji u pozadini.
„
Brod za Isu“ roman je za sladokusce, one koji se ne plaše vetra i mora, slobode i cene koja se za nju plaća.
Autor: Aleksandra Đuričić, književnica i književna kritičarka
Izvor: Nedeljnik