Sigurno se svako bar ponekad zamislio šta bi uradio da postoji mogućnost putovanja kroz vreme i kakva-takva promena pojedinih događaja iz prošlosti.
Pritom, da se to ne odnosi samo na sopstvenu prošlost nego i na prošlost jednog društva, države, naroda, pa i civilizacije, jer kad bi postojao vremeplov, verovatno niko ne bi odoleo želji da otputuje u prelomni istorijski trenutak i svojim potezom spreči katastrofu koja se u međuvremenu desila.
Naravno, pod uslovom da se tačno prepozna kad je nastala uzročno-posledična veza iz koje su proistekli događaji koje treba promeniti ili ih u potpunosti izbrisati.
Na ovoj je ideji
Boris Dežulović zasnovao radnju svog romana „
Christkind“, gde se daje slika jednog trenutka koji savremenicima možda i nije izgledao kao prelomni i istorijski, ali koji može tako delovati kad se sagleda u kontekstu onoga što će tokom narednih decenija uslediti.
I kad se naglasi da je u pitanju kasno leto 1897, i da se radnja dešava u varoši Lambah u Gornjoj Austriji, tadašnjoj provinciji Austrougarske monarhije, opet nije lako dosetiti se kakva bi korenita promena opštečovečanske budućnosti – odnosno, prošlosti – mogla tada da se izvrši.
Ali kad bi sve karte bile otvorene od samog početka, onda radnja ne bi ni bila uzbudljiva, a kad bi sva imena istorijskih ličnosti odmah bila navedena u potpunosti, onda bi izostalo učešće samog čitaoca u razotkrivanju identiteta pojedinaca koji borave u Lambahu istovremeno kad i glavni junak, koji je ujedno i pripovedač.
Samim tim što pripoveda u prvom licu, pripovedač i ne može biti sveznajući, a da i jeste, postojala bi opasnost da otkrije tajne i dešifruje pseudonime pre nego što za to dođe pravi trenutak.
Ipak, pripovedač će svojim sagovornicima ponekad zaista izgledati kao sveznalica, jer neće uvek biti pažljiv da sakrije svoje prednosti, naročito kad mahinalno bude spomenuo podatke koje mu dotad niko nije ispričao – barem ne otkako je stigao u Lambah.
Tako će pripovedač sasvim dobro znati radnju engleskog gotskog romana koji tek što je odštampan i koji će tek tokom narednih decenija doživeti planetarnu popularnost, a znaće ne samo titulu i zanimanje nego i biografiju svog saputnika u vozu, i to više nego što sâm saputnik tada o sebi bude znao.
Od svih poznanstava sklopljenih u Lambahu, možda najvažniji i najiščekivaniji susret je sa detetom koje će, nakon brojnih mladalačkih razočaranja, svojim javnim postupcima odvesti svet u dotad neviđeni pakao, što bi se moglo promeniti ako i život tog deteta bude na vreme prekinut.
To je zapravo i cilj dolaska glavnog junaka u Lambah, da spreči buduće zločine tako što će njihovog inspiratora ubiti pre nego što uopšte pomisli da javno propagira bilo kakvu ideologiju.
Zadatak je samo naizgled lak, a zapravo nosi dilemu koje glavni junak neće biti ni svestan sve do trenutka kad dobije priliku da svoju zamisao ostvari – jer jedno je kazniti zločinca nakon što su zločini na koje je pozivao izvršeni, a drugo je lišiti života dete koje još uvek nije ni za šta krivo i koje ne zna za svoje buduće grehe.
Da se nije završila oružanim sukobom poznatim kao Veliki rat, iz kojeg će docnije proizići još krvaviji sukob, epoha u koju je Dežulović poslao svog junaka možda ne bi, sa istorijske distance, delovala tako tragično, kao što nije ni svojim savremenicima koji nisu mogli da znaju kako će se ona završiti.
Samo onaj ko dođe iz budućnosti mogao bi sagledati razmere tragedije koja tek treba da usledi, pa i njene duboke korene. Čak i takvo saznanje, umesto da bude prednost, može samo da se pretvori u teskobu, jer tragedija pojedinca zna da bude i u tome što je on jedini koji ju je naslutio i što niko sem njega ne shvata kako se može sprečiti.
Autor: Dušan Milijić