Prikaz romana „Dani umiruće svetlosti“: Promišljena, ambiciozna i mudro strukturirana proza

Često se na koricama knjiga mogu pročitati ushićeni panegirici, te se čini da bez daljeg živimo u eri „neponovljivih štiva“, „genijalnih dela“, „unikatnih plodova nesvakidašnjih literarnih talenata“... a, eto, nekada su pohvale, pa i one krajnje laskave, naprosto precizne konstatacije onoga nepobitno očiglednog.

I zbilja – potrebno je samo četrdeset stranica romana „Dani umiruće svetlosti“ Ojgena Rugea (prevela Jelena Kostić Tomović) da se stekne snažan i postojan utisak da bi, između ostalih, ovaj roman mogao da bude epitom promišljene, ambiciozne i mudro strukturirane proze na temu osetnog uticaja prošlosti na savremen doživljaj života i što potpunije razumevanje krivdi i krivih srastanja sveta u, recimo, poslednjih barem nekoliko decenija.

I u pravu je onaj znalac koji ga je pohvalio na stranicama Njujork tajmsa, jer ovde imamo upečatljiv ogledni uzorak, primer zdravog i pravog spoja velikog američkog romana (po ambiciji zahvata i težnji stvaranju društvene hronike) i velike ruske proze (po dubini i oštrini misli, lepoti jezika i stila, kao i po svesti o društvenom kontekstu na koji ukazuje). A sve to na (istočno)nemačke teme, odnosno na teme koje se tiču života, preovlađujućih naravi i ubeđenja u istočnom delu nekada raspolućene Nermačke, čiji je spoj izazvao tektonske potrese u bezmalo čitavoj Evropi, i ti se potresi osećaju čak i danas.

Sveukupni okvir je pronađen u digresivnoj ali svakako smislenoj porodičnoj hronici koja zahvata više prevratničkih decenija, a koja nam pruža podsećanje kako lepa književnost i dalje može da bude mudra, nežna i empatična prema akterima, pomalo setna, i svesna širih društvenih, svetonazorskih i ideoloških gibanja i trenja, a nadasve ljubopitljiva i strpljiva u tom minucioznom građenju što ubedljivijeg i zanimljivijeg univerzuma kojim plutaju, svoj put traže, sudaraju se, razilaze i, praćeni neraskidivim nitima suštinske privlačnosti, jedni ka drugima teže junaci i junakinje ove zanimljive i veoma (premda pritajeno) duhovite priče.

Kad se sve to podudari, onda ni kritičarska pohvala koja glasi „Istočnonemački ’Budenbrokovi’“ (takođe prisutna na koricama ovog izdanja) ne zvuči kao ishitreno i samosvrsishodno preterivanje.

Autor: Zoran Janković, filmski i književni kritičar
Izvor: Nedeljnik