Tek što je prošla Noć veštica. Na Tajms skveru do čuvenog odbrojavanja ima još puna dva meseca, a do tada će sigurno biti objavljeno još mnogo dobrih knjiga. Međutim, već sam 100% siguran: moj omiljeni roman iz 2022. godine je „
Demon Koperhed“
Barbare Kingsolver.
Podjednako urnebesna i srceparajuća, ovo je priča o neukrotivom dečaku kojeg niko ne želi, ali koga će čitaoci zavoleti. Demon je jedino dete tinejdžerke alkoholičarke – „stručnjakinje za odvikavanje“ – koje živi u jugozapadnoj Virdžiniji. On rano postaje svestan svog statusa, otprilike u isto vreme kada dobija nadimak Demon. „Bio sam propalica“, kaže, „rodio sam se u stambenoj prikolici, tako da je to kao vrhunac belog šljama.“ Što više shvata konotacije reči kao što su „seljober“ i „seljačina“, time postaje obeshrabreniji. „Kada bih mogao, evo šta bih rekao svim pametnjakovićima sveta s njihovim glupavim vicevima o brđanima. … Zapravo vas čujemo.“
A sada čujemo i njegov glas.
„Dođeš dotle da nimalo ne zarezuješ to što ljudi misle da ništa ne vrediš“, kaže. „Možda tako što najpre sam stekneš takvo mišljenje.“
Demon je u pravu kada govori o snishodljivom ismevanju koje vlada Amerikom, ali greši u pogledu sopstvene vrednosti. Barbara Kingsolver u svom književno-alhemijskom podvigu koristi plamen duha tog dečaka da osvetli – i ožari – najmračnije kutke ove zemlje.
Ono što je suštinski američko u knjizi posebno je ironično s obzirom na to da je Barbara Kingsolver svoju inspiraciju crpela direktno iz jednog od najpoznatijih engleskih klasika: „Dejvida Koperfilda“
Čarlsa Dikensa. U kratkom pogovoru književnica izražava svoju zahvalnost Dikensu i priznaje da je godinama živela „sa njegovim gnevom, domišljatošću i empatijom“.
Zaista, svako ko poznaje Dikensov najautobiografskiji roman primetiće omaž njegovim junacima i dogodovštinama. I u jednom posebnom meta-trenutku, Barbara Kingsolver kao da namiguje svojim čitaocima kada Demon hvali autora kojeg je otkrio u školi, opisujući ga kao „ozbiljno matorog tipa, mrtvaca i stranca, ali, blagi bože, kako je on kapirao kako decu i siročad zajebavaju a niko ne daje ni pet para na to. Pomislili biste da je on iz ovih krajeva“.
Pravo je zadovoljstvo videti kako su Dikensovi Pegotijevi transformisani u ljubazne Pegotove, ili slatkorečivog zlikovca Juraju Hipa preobraženog u smrknutog pomoćnog fudbalskog trenera po imenu Juhol Pajls. Međutim, svašta može da proiziđe iz ovih odjeka. Barbara Kingsolver nije prosto preobukla Dikensove likove u savremenu odeću i preselila ih u južne Apalače, na način na koji bi neki očajni reditelj
Šekspirovih dela mogao da osmisli novu verziju „Sna letnje noći“ koja se dešava u Ikei. Ne, Barbara Kingsolver je poentu priče utkala u niti savremenog života. „Demon Koperhed” je u potpunosti njena tvorevina, uzbudljiva priča i temeljno ispitivanje siromaštva u savremenom društvu i zavisnosti od droga koji su prisutni i prihvatljivi deo života u najbogatijoj zemlji na svetu.
Od trenutka kada Demon počne da nam priča svoju priču, ona postaje stena koja se nezaustavljivom brzinom kotrlja niz Apalačke planine, sve brže i brže. „Mi smo brđani i seljoberi i sve ono redom“, kaže. „Katkad lep dan traje svega deset sekundi.“ Pre nego što se rodio, njegov otac, čovek po imenu Koperhed, umro je pod misterioznim okolnostima. Demon zna da se na njegovu majku, punu optimizma i alkohola, ne može računati, ali ipak doživljava šok kada i nju izgubi i bude ubačen u hraniteljsku mašineriju.
„Tada sam mislio kako život samo može da mi se pogorša“, kaže glavni junak. „Evo jednog saveta: Nikada nemojte to da mislite.“ Tada ima deset godina.
Autorka efikasno razbuktava moralno negodovanje velikog viktorijanskog pisca koje ga je navelo da prikaže užase siromašne dece s kraja 20. veka. Demonovi opisi njegovog života pod nemarnim okom Službe za zaštitu dece otkrivaju gomilu nelagodnih iskustava. Strašno preopterećena, država se oslanja na kompanije za udomljavanje koje su „rotirale i prodavale decu hraniteljima na više od pedeset klijentskih računa“. To je užasan način reketiranja, sličan modernom ropstvu, gde se sumnjivi hranitelji prijavljuju kako bi dobili besplatnu radnu snagu i mesečne čekove od države. „Polako sam uviđao kako je zamka biti previše krupan za svoj uzrast“, primećuje Demon. „Pošalju te nekud gde im treba odraslo telo koje ne može da se opire.“ U najboljem slučaju hraniteljska porodica je „kao spoj zatvora i igre između dve vatre“.
Ali tu je nešto što ovaj roman čini još boljim. Bila bi to sumorna melodrama da nije Demonovog simpatičnog humora, mešavine njegove nevinosti i teškog cinizma. Kada je, na primer, poslat na farmu duvana, Demon upoznaje svog novog hranitelja, „tatu“ Kriksona, koji je bio „krupan, mesnat tip crvenog lica i masne kose očešljane tako da mu sa strane pokriva ćelavo teme, nalik prstima što drže košarkašku loptu“. Sve što se nalazi u njegovoj zapuštenoj kuhinji prekriveno je skramom. „Tom čoveku je žena preminula“, kaže Demon. „Pitao sam se leži li još njeno telo negde pozadi u onoj kući, jer bih rekao da ovde nije bilo nikakvog raspremanja otkatako je ona otegla papke.“
U takvim trenucima (kojih ima pregršt) možda ćete se prisetiti još jednog dečaka siročeta koji luta zemljom, pokušavajući da izbegne nevolje – Haklberija Fina. Barbara Kingsolver je u Demonu stvorila izopštenika koji podjednako podseća na
Tvenovo remek-delo, a koji govori prirodno poetičnim američkim narodnim jezikom.
Nije iznenađujuće to što autorku privlače veliki romani 19. veka. Otkako je 1988. godine objavila svoj prvi roman „Drveće graška“, sve više se interesuje za priče koje istražuju zahtevne društvene teme. Belveterovu nagradu je ustanovila 2000. godine, za koju se dobija 25.000 dolara, a koja je osmišljena da bi se odala počast „društveno angažovanoj književnosti“ koja se bavi „pitanjima socijalne pravde i uticaja kulture i politike na međuljudske odnose“.
Težak je to zadatak, pošto postoji ogroman rizik od zamaranja čitalaca polemikom, a nijedan nagrađeni roman koji sam do sada pročitao nije dostigao kombinaciju suptilnosti i snage kao Barbara Kingsolver. Romanom „Demon Koperhed“ podigla je letvicu još više, pružajući čitaocima sjajan roman koji istovremeno zabavlja i pokreće i zagovara promenu.
Veliki deo uspeha ovog romana proizilazi iz mudrog načina na koji je autorka protkala Demonova životna iskustva kroz tragediju zavisnosti od opijata u Sjedinjenim Američkim Državama. Ovaj dečak odrasta u danima kada se tek pojavila ta čudesna pilula, Oksikodon, a Barbara Kingsolver slikovito prikazuje kako zavera kapitalizma i kriminala iskorištava bol siromašnih Amerikanaca kako bi stvorila šokirajuće profitabilnu i smrtonosnu industriju.
„Ne poznajem ni jednu jedinu osobu mojih godina koja ne pije pilule“, poverava se Demon. „Ako se niste upoznali sa zmajem koga smo jurili, reči vam možda neće pomoći.“ Ove reči, izgovorene bolno iskrenim glasom mladića koji jedva preživljava, upravo stvaraju visceralnu sliku tog zmaja.
„Gde počinje put u propast?“, pita se Demon. „To je suština zapisivanja svega ovoga, kažu mi. Da počneš da shvataš neke odluke koje si donosio.“ Deo njegove životne borbe uključuje i spoznaja da su na veliki deo tog puta uticale sile koje su u potpunosti van njegove kontrole. U jednoj sceni jedna ljubazna žena kaže Demonu da ne sme da misli kako mora da bude odgovoran za sve. Njegov posao je, insistira ona, „samo da bude mali dečak“.
„Čudno“, misli Demon. „Takav posao dotad nisam imao.“
U ovako dirljivim trenucima priču je jako teško podneti.
Demon preživljava. Na neki način, mi to sve vreme znamo; na kraju krajeva, on je pripovedač. Mučna priča koju Barbara Kingsolver pripoveda, uključujući i posebno zastrašujući vrhunac, čini da izgleda kao da je njegov život stalno u opasnosti. Njegova otpornost, iako je suočen sa toliko ličnih tragedija i neuspeha državnih institucija, čini ga junakom čije ime ćemo pamtiti.
„Ja sam polako postajao poznat kao Demon Koperhed,“ kaže u jednom retkom trenutku ponosa. „Ne možete poreći da to odiše izvesnom snagom.“
Autor: Ron Čarls
Izvor: washingtonpost.com
Prevod: Kristijan Vekonj