Prikaz romana „Druga strana“ – Nema nikakve izvesnosti kojoj se ne suprotstavlja neizvesnost

Sto i jednu godinu kasnije „Druga strana“ austrijskog umetnika i ilustratora Alfreda Kubina neverovatno je moderna knjiga. Mnogi motivi igraju ulogu i u ovom novom milenijumu.

Koliko prošle, 2019. godine, na stogodišnjicu objavljivanja, u kontekstu finansijske krize ovaj roman mogao je da se tumači kao „bizarno iščekivanje“. Samo godinu dana kasnije fokus čitalačkog iskustva zaroniće u najrazličitije pandemije, koje su zadesile izmišljenu Zemlju snova. Stare knjige često progovore novim jezikom. I prosto, kao da nad čitavim ovim romanom lebdi rečenica koju izgovara njen junak „Nema nikakve izvesnosti kojoj se ne suprotstavlja neizvesnost“.

Te 1909. godine Kubin je za svoje delo odabrao podnaslov fantastični roman. Drugi su ga videli kao avanturistički, kritiku modernog sveta, književni izraz dekadencije, najavu nadrealizma. Jedno je sigurno roman „Druga strana“ Alfreda Kubina smatra se jednim od prvih u istoriji svetske književnosti koji su uveli distopijsku viziju sveta. Distopija proističe iz slutnje da jednom svetu uskoro može doći kraj, a taj svet gledano iz Kubinovog vremena bila je habzburška Srednja Evropa.

U Zemlju snova nije mogao svako, postojala je stroga kontrola onih koji su je naseljavali. Našeg pripovedača pozvao je njen osnivač i graditelj, inače njegov školski drug Klaus Patera, koji je sasvim slučajno došao do možda najvećeg imetka na svetu i posvetio se ostvarenju ideje- osnivanju carstva snova. Iako je kao njen osnivač bio daleko od htenja da stvara utopiju, njegov model buduće države bio je utopija okrenuta prošlosti.

Zemlja snova nalazila se u centralnoj Aziji i od okolnog sveta, za koji je njeno postojanje sedamnaest godina bilo nepoznanica, odvajao ju je zid. Već zeleno sivilo neba, odsustvo Sunca, drveće bez sočnog zelenila kao da su nagoveštavali o kakvoj je državi reč. Novi predmeti nisu mogli da se unose u Zemlju snova. Odeća snevača bila je istrošena i pripadajuća drugim epohama, očevima i dedovima. Ali, naš pripovedač je pozivom dobio avanturu i posle nekoliko dana prilagodio se i priključio ovom šaljivom maskenbalu. I kuće su pripadale istoriji. Kupovane po čitavom svetu, bile su jake stvarne individualnosti, sa određenom pričom arhitektonskom i svakom drugom. Uopšte, sve je u zemlji snova bilo samo staro. Živelo se sa stavom „fućkaš“ na napredak. Stanovništvo se sastojalo od povučenih tipova. Prirodni priraštaj bio je gotovo beznačajan. Novac je davan pa uziman i svi su pomalo bili varalice, ali klasna zavist nije bujala. Pripovedač je počeo da pronalazi čvrste stožere u toj opštoj poremećenosti. Ono što je prvenstveno naučio to je bilo da ceni vrednost ravnodušnosti.

Međutim ne voliš život sam po sebi, već mesta, ulice, zgrade... Što će se prvo pokazati na primeru njegove supruge, koju će savladati učmalost i neka tuga, strah od neobjašnjivih tajni, od kojih svih zajedno, će u nekoj vrsti nervnog udara i preminuti. Ophrvan tugom pripovedač počinje da primećuje zemlju snevača na drugačiji način. Nekako, u to vreme njen državljanin postaje i jedan Amerikanac, sa čijim useljavanjem u središte romana dolazi do uparivanja dve simboličke figure – apsolutnog vladara Zemlje snova i njegovog američkog rivala. Odnosno, bogatog avanturiste s nemačkog juga Klausa Petera i američkog proizvođača konzerviranog mesa Herkjuleza Bela – koji je sve učinio da dođe u Zemlju snova i samim tim nije mogao da prihvati da njemu, kome su u celom svetu svi lizali tabane, ne uspeva da stigne do osobe na najvišem položaju i iznese mu svoje dragocene predloge. Zato je hteo da Petera oseti njegovu moć i bacio se na politiku. U trenutku Amerikančeve odluke, zemlju snevača zahvatiće najrazličitije pandemije. Prvo se spustila neodoljiva bolest spavanja, da je svako ko je mogao ostajao kod kuće da ga zlo ne bi snašlo na ulici. Dok je državljane zahvatio dremež, životinje su ostale neosetljive prema nagonu spavanja i napravile svoje carstvo. Usledila je bolest nežive materije. Zgrade, godinama sakupljani predmeti, tkanine, umetničko blago svi su podlegli unutarnjem uništenju. Nakon nagona za spavanjem nastupio je period nespavanja. Uzbuđeni, žarko crvenih obraza, stanovnici su tumarali noću gradom. Tako stanje nužno je vodilo u katastrofu. Sa rastućim nemirom rasla je razuzdanost, ljudi su na kraju sebi dopuštali sve. Moral se srozao, garderobu je jela plesan i ona je spadala sa tela. Ubrzavanje događaja davalo je životu nešto senovito, ravno snoviđenjima.

Nastala je agonija Države snova, ubrzana depešom američkog milijardera Bela, koji je spoljnom svetu skrenuo pažnju na njeno postojanje. Nakon čega je došlo do žive razmene depeša između evropskih velesila, koje su napokon saznale gde su im odlazile zgrade, možda i pojedini ljudi koji su se vodili kao nestali. Vladar Zemlje snova Patera, sve više je imao oči bez sjaja, a trijumfovala je preduzimljiva smelost Amerike. Odnosno Amerikanca Bela koji je u opštem rasulu pokrenuo zarđalu lokomotivu ka granici, i krenuo u susret Evropljanima koji su se primicali.

Proročki kvaliteti „Druge strane“ na samom početku XX veka u jedinom romanesknom delu austrijskog slikara Alfreda Kubina, postali su jasni kada je izbio Prvi svetski rat, a kako je vreme prolazilo i o svemoći novog bogatstva i o drugim događajima i pojavama najuzbudljivijeg veka. Istorijski gledano iako je budućnost koju sluti za nas već uveliko prošlost, „Druga strana“ nije izgubila relevantnost i sva njena čitanja su prihvatljiva i validna. Naravno i ona koja se povezuju sa autobiografskim elementima autora, kao i sa ulogom snova.

Alfred Kubin austrijski slikar tokom duge i plodne karijere izradio je više od 20 000 slika, bio je jedini Austrijanac među članovima čuvene minhenske umetničke grupe „Plavi jahač“. Ilustrovao preko 150 knjiga. Između ostalih i dela Edgara Alana Poa.

Bogatstvo priče o Habzburškoj distopiji svakako čine i ilustracije, koje je sam Kubin uradio.

Autor: Vojka Pajkić Đorđević
Izvor: rts.rs