Ako ste očekivali fino, politički korektno štivo, gospodo, malo ste se zajebali. Jer, roman „Glavonja“, to sigurno nije. Ovo je priča o jednoj epohi, i generaciji koju možemo da sretnemo negde u gradu, ali, koje skoro više nema.
Napisana je u prvom licu jednine, i Dule Nedeljković to koristi da nam ispriča priču o gradu u kakvom je on rastao, o asfaltu na kome je stasavala čitava jedna generacija urbanih likova, koje prepoznajemo, viđamo i znamo, a kojih gotovo da više nema. Jer su zbrisali iz mulja i blata u koji je sve počelo da tone.
Na trenutke gorko slatka, poput, švepsa, i baš kao u reklami, samo za iskusne, „Glavonja“ je surovo iskrena i realna priča, o poslednjim prometejima jednog prohujalog vremena, o jednoj zanimljivoj ljubavnoj priči koja je, kao i sve prave ljubavi ostala nedorečena, o svim onim dobro poznatim facama, koje smo gledali u „Rock-ovniku“ i o kojima smo slušali od Dušana Vesića i Pece Popovića, a opet, ova priča se otrgla od svega poznatog, nije ni nalik, samo je svoja, posebna i iskrena. Zato Dule za ovaj roman i kaže da je to „roman o smaku polusveta“.
A ako ste pomislili da je ovo neki autobiografski roman, opet niste u pravu, iako je Dule iskoristio svoj nadimak za priču o glavnom junaku. Ako želite jednu brzu, pitku, dinamičnu priču koja će vas vratiti u neka dobra vremena, čitajte „Glavonju“. Jer, „Glavonja“ rulz.
Autor: Jelena Nedeljković
Izvor: Goodreads