Broj austrijskih pisaca uz čije ime stoji epitet enfant terrible iznenađujuće je veliki. Na spisku književnih buntovnika iz te zemlje sigurno bi se našli stvaraoci poput Elfride Jelinek ili Tomasa Bernharda, ali on svakako ne bi bio potpun bez imena Petera Handkea.
Kakva karijera je pred mladim Handkeom moglo se naslutiti još 1966, kada je Klaus Pajman na scenu postavio njegov antagonistički eksperimentalni komad „Psovanje publike“, ili 1970, kada je pažnju javnosti privukao romanom „Golmanov strah od penala“, koji je Vim Venders već sledeće godine preneo na veliko platno.
Isplati li se, dakle, čitati „Golmanov strah od penala“ ako, na osnovu onoga što već znamo o ovom avangardnom piscu, možemo pretpostaviti da njegova knjiga najverovatnije neće imati nikakve veze sa stvarnim fudbalom?
Iako je Jozef Bloh nekada zaista bio golman, njegovo insajdersko poznavanje ovog zanata pominje se tek na poslednjoj stranici knjige, gde on, sada u ulozi gledaoca, čoveku pored sebe objašnjava finte kojima se golmani i izvođači penala služe kako bi nadmudrili jedni druge. Bloha upoznajemo kao montera na jednom gradilištu, koji u baraci za vreme užine pogrešno tumači gest nadzornika kao otpuštanje. On zatim neumorno luta ulicama Beča, posećuje restorane i kafee, uzima sobu u hotelu, odlazi u bioskop, traži kontakt sa ženama i na kraju neočekivano završava u krevetu sa bioskopskom blagajnicom. Ujutro, on u čajniku umesto listova čaja vidi mrave. „,Zovem se Gerda‘, reče. Bloh to uopšte nije želeo da zna.“ Ukočeni razgovor među njima ga sve više iritira. „Ali onda sve poče još više da mu smeta. Hteo je da joj odgovori, ali se prekidao u reči, jer je ono što je mislio da kaže smatrao opšte poznatim.“ Iznenada, iz čista mira, on je ubija. Handke svojim lakonski konciznim stilom, služeći se rečenicama krajnje jednostavne strukture, od samog početka ukazuje na šizofreniju svog junaka.
Blohova percepcija stvarnosti je vidno poremećena: predmeti i njihova imena više ne idu jedni uz druge, nije u stanju da razlikjue bitno od nebitnog, svađalački je nastrojen, jedva može da vodi normalan razgovor, neprestano oseća potrebu da bude u pokretu. Čitalac je često primoran da sam razluči koji delovi naracije su zaista relevantni, a koji nisu nimalo važni za priču, budući da se Handke striktno pridržava perspektive protagoniste. Pisac takvim pristupom uspeva da onoga koji čita dodatno uvuče u psihotično stanje svesti junaka. Ovu vrstu tekstova nije nimalo lako čitati i tumačiti, čak i kada se autor služi sasvim jasnim i nezahtevnim jezikom kako bi stvorio što realniji odraz stvarnosti. Celina bi nekome mogla delovati besmisleno, jer, uprkos ubistvu, ono što čitamo nije krimi roman već svojevrsna anamneza.
Peter Handke u ovoj uznemirujućoj priči opisuje urušavanje stvarnosti Jozefa Bloha. Roman predstavlja ambiciozan pokušaj da se uđe u glavu i vrši direktan prenos iz poremećene perspektive mentalno obolele osobe, čak iako taj prenos nema nikakvog smisla. Ili možda ima? Stvarnost nije uvek onakva kakvom je mi vidimo. U svakom slučaju, priča se završava rečenicama: „Izvođač penala se zatrčao. Golman u drečavo žutoj majici ostao je potpuno miran i ovaj mu je šutnuo loptu pravo u ruke.“ Da li u tome leži ključ za razumevanje ove knjige? Svaki čitalac mora odlučiti sam.
Autor: Boris fom Berg
Izvor: literaturzeitschrift.de
Prevod: Jelena Tanasković