Japanci, nenadmašni kad je u pitanju erotika koju proslavljaju erotskim grafikama
šungama ili
prolećnim slikama, nekada namenjenim mladom i neiskusnom careviću, pristupaju ovoj temi na poseban način. Licemerni puritanci bi ove grafike sigurno obeležili kao pornografiju, jer se u tim erotskim priručnicima, maestralno naslikanim kao „četkicom od mesa“ vidi „sve“ i to prilično naglašeno, onako kako nalaže istočnjački pristup da su ljubavnici slični bogovima kod kojih su genitalije mnogo veće nego kod ljudi. Lica na
šungama potvrđuju dobro poznat stav da je u ljubavnom odnosu najuzbudljivije lice na kojem se odslikavaju želja, iznenađenje, prepuštanje, uživanje bez stida, zaokupljenost veštinom ili odsustvo kontrole da bi se što više uživalo.
Jukio Mišima, čija slava uprkos umakloj Nobelovoj nagradi, zasluženo dodeljenoj Jasunariju Kavabati, nikako ne prolazi, pisac sa filmskom biografijom (život je završio ritualnim samoubistvom zalažući se za vraćanje cara) i knjigama izrazite originalnosti i smelosti, romanom „
Ispovest maske“ pribegava obrnutom postupku. Njegov junak želi da sakrije što se više može.
Glavni lik Kočan, dečak slabašne građe, po svemu sličan vršnjacima, mora da pred drugima krije naklonost prema lepim muškim telima. Ona ga uzbuđuju, zbunjuju i čine očajnim, spremnim da u jednom trenutku pokuša ono što se od njega i očekuje. Kočan se zbližava sa mladom, ljupkom devojkom, ali ga taj duboko emotivan susret ipak uverava da ga žene, kao telesno uzbuđenje, ne zanimaju. Predstava tela je, za njega, slična slici-slagalici. Moguće ju je raščiniti i, premeštajući delove, ponovo spojiti tako da se dobije nova svest o sopstvenom telu. O tome govori i bajka koju dečak Kočan čita. Moguće je da se delovi na koje je princ bio raskomadan ponovo spoje kad ovaj izleti iz zmajevih usta, ali takav način vaskrsavanja novog tela za Kočana se pokazuje kao zabluda.
Ovako zamišljen Mišimin roman identiteta (kao da je predvideo masovno uspostavljanje novih kombinacija doteranih delova u salama za estetsku hirurgiju) kroz seksualno pripadanje u kojem telo igra značajnu ulogu u prepoznavanju i društvenom prestrojavanju, počiva na tegobno srasloj maski, u imidžu japanskog mačizma sa samurajima, junacima borilačkih veština, ambicioznim uživaocima gejšinih veština.
Anatomija Kočanove homoseksualnosti, njenom evolucijom od uzbudljive slike majčinih grudi preko opsesivne i morbidne preokupacije povređivanjem, uz krv lepih mladih književnih heroja njegovog detinjstva, zatim doživljaj sa grubijanom iz školskog dvoriša, prikazana je u ovoj priči o modernom Japanu na prelazu jednog vremena u drugo, onog već mrtvog i drugog nemoćnog da se rodi.
Predznaci pisaca poput Markiza de Sada,
Prusta,
Oskara Vajlda, Uismana, sa otvaranjem književnih tema o neprihvatljivom i perverznom, poslužili su Mišimi da kroz svog junaka opiše novu generaciju odsečenu od tradicionalne japanske kulture, ali osujećenu u pokušajima da se približi zapadnoj, koja je još uvek nedostupna. Govoreći o seksualnosti kao nečemu što potpuno zaokuplja i usisava biće, pisac analizira pojam „normalnosti“ kao licemerno stavljene maske kojom se, u ime dogovorenih i prihvatljivih normi, prikriva autentičan doživljaj.
Najzad i najvažnije, knjigom „Ispovest maske“ Jukio Mišima vidi književnost kao umetničku mogućnost da se pristupi „neprijatnim, nedoličnim“ temama u kojima je ono dobro sakriveno iza maske deo ljudske prirode.
Autor:
Ljubica Arsić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 31