Prikaz romana „Istorija nasilja“

Sa svojim drugim romanom, pripovesti o silovanju, mladi autor oživljava misticizam i snagu antičke tragedije, i potvrđuje svoje umeće izvođenja stvarnosti na scenu.

Drugi Lujev roman, ova snažna pripovest dvadesettrogodišnjeg Luja, čita se s bolom i nelagodom. I sa strahom. Kao da je ova „Istorija nasilja“ bila, i jeste nasilje koje on vrši nad samim sobom – a i nad nama čitaocima – kako bismo jasnije sagledavali stvarnost, živeli u istini, ako ne i u miru. Ne citira li on u epilogu odlomak iz „Kadiša za nerođeno dete“, mađarskog nobelovca Imrea Kertesa: „Ispostavilo se da ne pišem zato da bih pronašao radost života, naprotiv, pokazalo se da pisanjem tražim bol, što oštriji, skoro nepodnošljiv bol; da, verovatno zbog toga što je bol istina, a na pitanje šta je istina, odgovor je veoma jednostavan: istina je to što te razjeda.“ Mistično iskustvo koje ova autentična priča o silovanju i pokušaju ubistva na Badnje veče, kada se rađa onaj koji se iskupio za sve grehe. Iako se autor pita zašto nije bacio svoj medaljon sa krštenja, ona je prisutna, čak će mu je njegov dželat i ukrasti.

Eduar ga je upoznao na putu kući, na Trgu republike, posle proslave u krugu prijatelja. Reda je tražio prolaznu avanturu, hteo je da popije piće, da ispriča priču svog oca, kabilskog emigranta. Pomalo zaveden, Eduar ga poziva u svoju garsonjeru koja će postati mesto zločina. Pošto su vodili ljubav, Eduar – siromašni momčić, odbačen i nevoljen u „Gotovo je s Edijem Belgelom“, prvom ispovednom romanu – primećuje da mu je Reda ukrao telefon. Burno reaguje. Nastaje pometnja. U panici, lopov gubi kontrolu, udara, davi, siluje svog ljubavnika. A onda beži, preklinjući za oproštaj. Grozničava scena dostojna Dostojevskog, Ženea, Pazolinija. Oko arhaične scene iz antičke tragedije isplešće se ceo roman, protegnuti se na preko 200 stranica.

Eduar Luj voli pozorište, dugačke rečenice (ili replike), suvo numerisana poglavlja (ili scene). Pozajmio je svoj pseudonim od jednog junaka iz drama Žan-Luka Lagarasa koji je preminuo od side 1995; i kao i Lagarasov, Lujev „teatar“ nastoji da bude „istinit“ ; nema metafore ili sublimacije koje su bile tako drage lirski nastrojenim Ženeu i Pazoliniju. Ali je tačan. Sve do imena napadača – Reda – i do imena prijatelja: Didije (Eribon), Žofroa (De Laganri). Samo forma romana upućuje na fikciju, sjajno struktuiranu u kinematografskim fleš-bekovima i baroknoj igri ogledala. Jer će nad sopstveno prisećanje činjenica, nad svoje svedočanstvo sastavljeno od senki i kajanja, Eduar Luj spustiti sloj sećanja njegove sestre Klare koja svom mužu prenosi ono što joj je mlađi brat poverio kada je sklonio kod nje ubrzo nakon silovanja; na sever gde je proveo detinjstvo kao nevoljeno dete, i gde je kao Edi Belgel nekada mnogo patio.

Kao i u romanu „Gotovo je s Edijem Belgelom“, ovde se sučeljavaju dva jezika. Jezik kultivisanih ljudi kojim Eduar govori sa Didijeom i Žofroom, sociolozima i takoreći intelektualnim srodnicima, i kojim pripoveda o silovanju, komentriše njihove i reakcije svoje sestre, u vidu unutrašnjeg monologa. Proleterski nedoteran ali jezgrovit jezik njegove sestre Klare, evocira godine koje je proveo mučeći se. Ta dva jezika, međutim, podjednako su lažljiva, njihove fraze nas hvataju u klopku, zarobljavaju, guše. A Eduar Luj kao da piše kroz i iznad ta dva jezika. „Kad pišem, ja sve kažem, kad pričam, postanem kukavica“, čitamo u „Istoriji nasilja“. Zbog same strukture romana njegove reči i njihove lukave zamke kao da eksplodiraju pred nama. Plod velikog rada, ovakav stil uvlači lagano čitaoca u prikriveno nasilje koje se nikada ne prikazuje kao takvo – nema skarednih opisa niti pornografije – ali nas ono svejedno obuzima. I izjeda.

Kao i njegov učitelj Pjer Burdje, Eduar Luj misli da nasilje mrsi i razmrsuje društvene odnose. Zagađuje ih. Pa je od toga napravio svoju književnu arenu. Da bismo to nasilje prepoznali i možda ga zaustavili. Zar njegov silovatelj i nasilnik Reda nije poslednja karika u dugom lancu užasa koje su istorija i društvo priredili njegovom kabilskom narodu, i njegovoj klasi migranata? Zar i sam Eduar, pre nego što ga je spasao odlazak na studije, nije krao isto kao i Reda, koji je njega pokrao? Da li je toliko različit od svog dželata? Eto zašto toliko okleva da podnese tužbu u policiji, i oseća se kao rasista nakon što to učini. Prezire samog sebe. Eduar Luj nam glasno saopštava da tek kad osetimo nasilje ovog sveta dopiremo do skrivene istine našeg društva; tek kad stanemo uz one koji su tiranisani, možemo da dešifrujemo tajne i da ih izbrišemo. Jer nasilje rađa nasilje, piše već u Bibliji. A žrtve onda to nasilje reprodukuju na drugima.
 
Osim neobične metafizičke i umetničke potrage, „Istorija nasilja“ je svedočanstvo angažovanog pisca. Iz revolta protiv rasizma, homofobije, bednog odnošenja prema drugom. Nema svrhe da se mnogo pitamo o istinitosti ovog polifonog „romana o sebi“: nije to ni prava autofikcija (previše je politički) ni autobiografija (previše je ambiciozno). Jer Eduar Luj tvrdi da su mu samo laž i negacija stvarnosti omogućili da se odupre ovom lažljivom svetu. Ništa nije tako vrtoglavo, tako dirljivo, tako… žestoko kao potraga za istinom jednog umetnika osuđenog na laž.
 
Autor: Fabijen Pasko
Izvor: telerama.fr