Iako nije neophodno poznavanje pravila mađanga da bi se uživalo u geometrijski oblikovanom romanu Ejmi Tan, pravila ove igre svakako mogu biti čitaocu od koristi u razumevanju njegove forme. U prvom delu „
Kluba radosti i sreće“, saznajemo od prvog pripovedača, Đing-mej Vu („Džun“), da su se njena majka i još tri starije dame, sve prva generacija kineskih migranata u San Francisku, godinama redovno sastajale da zajedno obeduju i igraju mađang. Na početku romana, saznajemo da je Džunina majka nedavno preminula, te da će Džun, kao njena ćerka, zauzeti majčino mesto u četvrtom ćošku Kluba radosti i sreće.
Struktura romana preslikava igru, koja je nalik kartaškom remiju, iako se igra sa 136 različito obeleženih kineskih domina. Potrebna su četiri igrača da odigraju po četiri ruke; na sličan način, roman je podeljen na četiri glavna dela, od kojih je svaki podeljen u četiri različite priče, sa četiri različita pripovedača. Prvi i poslednji deo romana se sastoje od priča četiri majke: drugi i treći deo su priče njihove četiri ćerke. Muškarci su prikazani kao povučeni očevi koji jedu supu i gledaju utakmice, ili kao nemarni, manipulativni, pridošli muževi koji se pojavljuju u pripovestima ćerki.
Džunino prisustvo za stolom sa starijim ženama podstiče komunikaciju među generacijama. Teška priča njene majke – koja je, u begu od osvajački nastrojenih Japancima tokom Drugog svetskog rata, ostavila bebe blizance i nikada nije saznala šta se sa njima desilo – ispripovedana je kroz Džunina sećanja. Osim toga, struktura romana odvaja pripovedače različitih generacija. To nije narativni trik, jer, dok čitamo, uviđamo da majke i ćerke jedva da išta znaju o međusobnim životima. Kao pripovedači, one se pre obraćaju čitaocu nego jedna drugoj.
Osvrćući se na detinjstvo u Kini, svaka majka pripoveda svoju priču o patnji. Do devete godine, An-mei su odgajale baka i tetka. Otvoreno su prezirale njenu odsutnu majku koja je, kako otkrivamo, bila jedna od nekoliko konkubina nekog bogataša u drugom delu Kine. Siromašna porodica je prodala mladu Lindo da bude žena omiljenog sina lokalnih bogataša. Jing-jing dolazi iz povlašćene porodice, ali je osuđena na loš brak. Njihove ćerke jedva da išta znaju o prošlostima svojih majki. Kada Vejverli Džong opisuje kako njena majka Lindo, koja je bezosećajno kritična i vešta u pronalaženju mana, podriva njeno poverenje u budućeg muža, samo čitalac zna zašto Lindo sumnja u mogućnost bračne sreće.
Svi delovi imaju kratke naslove, koji, kako otkrivamo, obično naglašavaju izreku neke od majki. „Dvostruko lice“ je pripovest majke koja pokušava da pokaže ćerki kako da na licu sakrije osećanja da bi iskoristila skrivene mogućnosti. „Bez drveta“ je pripovest Rouz, ćerke koju je nedavno napustio muž. Njen je problem, kako joj majka kaže, to što je rođena bez stava, pa sluša mnogo ljudi. Mlada devojka je kao drvo i trebalo bi da stoji uspravno i sluša majku koja je pored nje. Ako se saginje da sluša druge, pašće sa prvim jakim vetrom. Mudrost njene majke jeste egoistična, ali Rouz uviđa i da je tačna. Kako Lindo kaže, svaka majka je ubeđena da su „američke okolnosti“ poželjnije, ali da je „kineska mudrost najbolja“.
Događaji se prepliću kroz različite pripovesti. U „Pirinčanom mužu“, Lena opisuje svoj brak sa zlobnim Haroldom, nesreću koja postaje sve jasnija uz prisustvo njene majke, koja se trajno naselila kod njih. U gostinjskoj sobi gde su je smestili, stoji vaza s cvećem na klimavom stolu koji je Harold lično napravio. Na kraju svog pripovedanja, Lena čuje zvuk lomljave stakla i ulazi u sobu, gde zatiče prevrnuti sto i razbijenu vazu. Sto stranica kasnije, na kraju pripovesti njene majke Jing-jing, ponovo smo u toj sobi, ali trenutak ranije, i slušamo majčinim ušima besmisleni razgovor njene ćerke sa svojim mužem. Sa lomljavom, njena ćerka ulazi u sobu – kako bi saznala tužne tajne o dva braka svoje majke.
Ipak, pripovesti ostaju međusobno razdvojene. Zbog toga je struktura romana zamišljena po principu igre mađang mnogo više od mudre ideje. Dok pričaju svoje priče, junakinje Ejmi Tan učestvuju u nekoj vrsti društvene aktivnosti: kao kineske Amerikanke, pripadaju nekoj vrsti kluba. A istovremeno se i međusobno nadigravaju. Ćerkama, koje su odrasle kao Amerikanke, život se vrti oko ostvarenja; majkama, posvećenim mađangu, on se više odnosi na strategiju.
Izvor: theguardian.com
Prevod: Đorđe Radusin