Razlog za to što se radnja avanturističkih romana obično odigrava u nekoj dalekoj zemlji – po mogućstvu što egzotičnijoj – verovatno bi trebalo tražiti u sasvim banalnoj činjenici da čitaoci posebno uživaju kada ih priča prenese na neku udaljenu lokaciju, gde je još uvek moguće doživeti avanturu. Daleki, nepoznati predeli neophodni su i zbog toga što junaku priče, avanturisti, omogućavaju da u potpunosti utone u novi ambijent, da ga istraži i iskusi. Knjige koje govore o avanturama „preko sedam mora i sedam gora“ u poslednje vreme postaju ugrožena vrsta jer njihovi potencijalni čitaoci danas umesto putovanja u mašti radije biraju ona koja se mogu rezervisati preko turističkih agencija. Osim toga, kada razmišlja o zemljama koje do sada nije posetio, savremenom čoveku najčešće prvo na pamet padaju aerodromi, flaše koka-kole i neonske reklame identične onima koje je video na svim prethodnim putovanjima.
U knjizi „Kratko pismo za dugi rastanak“ pronaći ćete tačan prikaz rute kojom putuje njen pripovedač, od Providensa na istoku do Bel Era na zapadu Sjedinjenih Država. Ova knjiga insistira na lokacijama i njihovoj georgrafskoj verodostojnosti kao što je to nekada činio Karl Maj. Nije nimalo slučajno to što na kraju supruga pripovedača na pitanje o istinitosti svog iskaza odgovara: „Da, sve to se dogodilo.“
Handke, koga verovatno više od bilo kog drugog nemačkog pisca intrigira uloga stvarnosti u okviru različitih literarnih formi, pozabavio se u ovom slučaju pitanjem stvarnosti i činjenične verodostojnosti avanturističkog romana. Činjenica da čak dvaput citira knjigu „Anton Rajzer“ Karla Filipa Morica jasno svedoči o tome koji aspekt putovanja i avanture ga konkretno zanima: iskustvo individue u kontekstu sticanja iskustva o svetu.
On zato svom junaku-pripovedaču pruža nekoliko nedelja slobode i nezavisnosti, koje su nužne svakom avanturisti: Handkeovo „pripovedačko ja“ lišeno je vremenskih i finansijskih ograničenja na svom putovanju u potrazi za slobodom. Ali putovanje o kome ovde govori istovremeno je i svojevrsni beg i potera. Iako spolja deluje „avanturistički“ – onako kakva su sva današnja putovanja: preko auto-puteva i aerodroma, kroz snek-barove i hotelske sobe – ova stvarnost, koju karakterišu nizak nivo akcije i visok nivo opažanja, korespondira sa stalnom unutrašnjom iritacijom. Dvoje supružnika, koji pokušavaju da pobegnu jedno od drugog, zapravo se međusobno proganjaju, a to proganjanje poprima traumatične kriminalne razmere. Uzmemo li u obzir to da je „dugi rastanak“ iz naslova pozajmljen od
Rejmonda Čendlera, biće nam jasnije da je rečenica „Da, sve to se dogodilo“ izgovorena zajedljivim tonom i ne podrazumeva ništa prijatno.
Jer pripovedač, koji u tuđini planira da se oprosti od svog dotadašnjeg života, mora prvo da nauči šta je miroljubiv rastanak, a neprijatnosti i pretnje su stadijumi njegovog putovanja. Handke nam pokazuje da čak i u ispripovedanoj stvarnosti prijatni snovi i noćne more mogu koincidirati.
Avantura je oduvek predstavljala priliku za lični razvoj i potvrdu samostalnosti: avanturista smelo stupa u nepoznati svet, koji je najčešće neukroćen i bizaran, sa pištoljem u ruci i bodežom u zubima. Čini se da je Handke, izlažući protagonistu savremenoj Americi, okrenuo žanr naglavačke. Tu se ne radi o nekom programu ili predumišljaju, već o iskustvu. Ulogu divljine preuzima supercivilizacija, u kojoj se sa katastrofalnim događajima (kao što su, na primer, požari) možemo sresti samo retrospektivno i veštački, kao sa živopisnim ukrasom u restoranskom meniju. U takvom svetu sve je posredovano: filmovi i istorijske slike oblikuju prošlost tako da knjiga kasnije može reći da se nešto dogodilo „baš tako i nikako drugačije“.
Nepoznati svet u ovoj knjizi nije tu da bi ojačao i potvrdio samostalnost junaka. Naprotiv. Handke mu daje priliku da se potčini, da sebe u novom okruženju više ne shvata toliko ozbiljno. „Kratko pismo za dugi rastanak“ bi se u tom smislu moglo posmatrati i kao svojevrsni bildungsroman. (Junak tokom putovanja s razlogom čita „Zelenog Hajnriha“.) Ali ovde je pre svega reč o romanu koji se bavi samim sobom, koji tokom svog nastanka prolazi kroz određena iskustva i ospoljava ih kako bi o njima govorio. Iz te činjenice proističe njegova jasna, neposredna lepota. Zato mu možemo dodeliti još jednu etiketu: to je, naime, roman o odrastanju umetnika koji autobiografiju transformiše u fikciju, a fikciju u autobiografiju.
Autor: Helmut Karazek
Izvor: zeit.de
Prevod: Jelena Tanasković