Prikaz romana „Mica, Beograd i odvratni Britanac“: Novo doba, novi junaci

Sa strašću sam pročitala „Micu, Beograd i odvratnog Britanca“. Znate ono: a šta je dalje bilo sa akterima romana „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“. Izede me znatiželja, jer pratili smo njihov život od 1927. do 1946. Baš te godine sam se rodila i kud da ne saznam šta su radili i kako su živeli za mog života. A i počeli smo da živimo serije, dugačke životne sage. Izgleda imam sklonost da ne napuštam lako junake/junakinje različitih životnih priča. Doduše, iz različitih razloga. Sulju (Sulejmana Veličanstvenog) sam pomno pratila zbog kostima, ambijenta, prekrasnih tkanina. Da me pitate o istorijskoj podlozi, dešavanjima, ne bih se baš snašla, ali zato mi svaki porupčić i cigeraj ostao u pameti.

Ima još jedan važan razlog da sam se dohvatila ovog romana. U naslovu je – „odvratni Britanac“. O Englezima se generalno u Srbiji razmišlja sa podozrenjem. Mutna je njihova uloga u demonstracijama 27. marta 1941, a i pomoć ovdašnjoj makiji za vreme Drugog svetskog rata je upitna sa različitih strana. Engleskinje ovde isključujem. O Engleskinjama mislim sve najbolje. Bile su nam uvek od pomoći. Moja nana Dušana mi je dobar deo mog života prenosila, kad to baš i nije bilo uputno, ideje Ledi Pedžet sa kojom je kao bolničarka negovala tifusare u srpskoj vojsci i od koje je slušala o pokretu sifražetkinja. Zahvaljujući organizaciji Čejndž, Goca i ja smo, kao ovdašnje prononsirane i, rekla bih, omražene feminiskinje bile na najvećem ženskom skupu ikad održanom u Pekingu 1995. godine (80.000 žena). Uprkos sankcijama i striktnoj zabrani njihove vlade da podržavaju bilo koga iz Srbije. Našle žene kvaku. Zbog toga ih obožavam. Uvek mi odijum i omrazu izazivaju poslušnici, beskičmenjaci, lojalisti.

Da se vratim knjizi i vremenu od 1946. do 1960. Nadam se i nastavku. Mnogo toga mi nedostaje. Pre svega, Kaja je pominjana tek usput, da znamo da je živa, valjda i zdrava, negde u Americi. Učur isto samo usput, kao golgeter zrenjaninskog „Proletera“, a potom paor. Pidžin je konačno sahranjen, a bilo mu je i vreme, mada me to zapažanje lecnulo. Imao je taman toliko godina koliko ja sada. Možda mu ipak još nije bilo vreme? Uteši me statistika. Muškarci imaju kraći životni vek od žena, pa možda još nisam u velikoj opasnosti. Maruška i Tetica su dobro, uživaju blagodeti zapadne civilizacije u Švajcarskoj. Kao što smo saznali, i Nojhauzen, koji baš i nije lik da se ugledaš u njega, izvukao se, robija u kućnim uslovima. Ljalja, udbaš, debeovac, ga „čuva“, donosi mu đakonije iz diplomatskog magacina, izvodi ga do „Tri šešira“, šetka s njim Beogradom, a sve zbog državnog interesa. Međunarodni hohštapleri uvek imaju keca u rukavu. Ostadoše nam Mica i Ljalja i novi akteri priče. Novo doba, novi junaci.

Tog prvog perioda u ovom romanu se ili ne sećam ili sam imala pogled sa druge strane. Otac mi bio partizan, prvoborac, komandant konjičkog puka u Sloveniji sve od 1948. do 1953. Živeli smo blizu kasarne, u ogromnoj vili sa zimskom baštom u kući i bazenom u dvorištu, nikad više tako luksuzno. Valjda je vila pripadala nekom industrijalcu. Sećam se senki ljudi na prozoru moje dečje sobe koji pokušavaju da nam uđu u kuću, tatine jurnjave sa revolverom od jedne do druge sobe, maminog telefoniranja onim telefonom što se ručica vrti pa zvrji u celoj kući, vojske koja opkoljava kuću u kojoj smo živeli i hvatanja „bande belogardejaca“ koji su prethodne nedelje razapeli na krst jednog podoficira iz tatine jedinice. Cilj im je bio da likvidiraju komandanta i njegovu porodicu. Niko nije znao da sam, bez obzira na to što nisam imala ni pune tri godine, sve povezala i nastavila mirno da spavam. Imala sam poverenja u tatu.

Micina sećanja na taj period su sasvim drugačija, a i žena je već u ozbiljnim godinama. Izgubila je veći deo svog životnog prostora. Oslobodiocima je trebalo da smeste svoje. Ode prizemlje i prvi sprat kuće u Pocerskoj 14, sada Tomaša Ježa. Ona i Sava završiše na tavanu. Glavna i jedina soba im je Savina laboratorija. U njoj šifonjer, francuski krevet, astal za šest osoba, Savine alačuge sa kojima čitav život eksperimentiše i zahvaljujući tome i dalje radi u Radio Beogradu iako je jedan od bivših vlasnika Radio Beograda. Znanje je čudo i moć. To su tadašnji oslobodioci znali i ozbiljno shvatali za razliku od ovih sadašnjih uzurpatora vlasti koji upropastiše elektrosistem sa svojim lakoćemo neznalicama. Zato im i nema pomoći.

Po patosu u bivšoj i sadašnjoj laboratoriji se vuče Micina pisaća mašina. O tome gde su joj Nova groblja ideja za romane koji nikad neće biti napisani da ne pričamo. U njenoj bivšoj kući (prizemlje joj je trajno oduzeto, a prvi sprat „privremeno“, ma šta to značilo). U nedostatku dojučerašnjih prijatelja stiču se novi. U roman ulaze dve komšinice od prekoputa: učiteljica Jelena i njena, po svoj prilici partnerka, Dubravka. Dve pristojne, skromne žene, spremne na život u svim oskudicama i nevoljama, u maloj kući sa baštom punom cveća koje cveta od proleća do kasne jeseni.

Rekla bih da je mizanscen postavljen za glavnu radnju romana. Savina plata je skromna, pa Ljalja, pored toga što s vremena na vreme donosi provijante iz diplomatskog magacina, ubacuje Micu kao izuzetnu profesorku srpskog jezika da gospodina Darela iz ambasade Velike Britanije podučava srpskom jeziku. Za književnicu teško da ima izazovnijeg zadatka, posebno što je Micin neostvaren san da bude špijunka, a i da magarči, inteligentno i kulturno, nadobudnog Britanca. Stići ćemo i do toga u kojoj meri je odvratan. Lorens Darel, kako se dotični zove, poznati je britanski pisac. Mica se ne bavi njegovim pisanijama već njegovim likom, njegovom spremnošću da potcenjuje sve živo i neživo oko sebe, pokušajima da bude pametniji od svakoga, a ispada pravi magarac. Ono što je dokazivo (naravno najveći deo Darelovih nepodopština je teško dokaziv, uključijući i lemanje trudne partnerke u alhoholisanom stanju) jeste izgled njegovog nosa na početku diplomatske karijere i u poznijim godinama kad umesto običnog, normalnog nosa ima njonju kao baburu.

Časovi sa diplomatom Darelom protiču u nadmudrivanju. Mica je uvek pametnija, visprenija, prepredenija. Na teniskim terenima, gde gubi meč od Darela, susreće je Kosta, Koča Popović. Mica je njegova ljubav iz mladosti pa je obasipa nežnošću, a i nastavlja da brine o njoj. Bez takve podrške brzo bi završili na otoku, jašta gde. U priču se upliće četnikuša koja se uvukla i među oslobodioce (drže je na oku), jer zna gde je deo zlata i nakita koje je Mark, naš čovek sa potonjim britanskim državljanstvom, skembao od savezničke pomoći. Četnikušu odaju komadi nakita Bulgari koje kači po sebi ne bi li bila privlačnija. Darel se zbližava sa njom, iz vlastite lakomosti, a glumeći zaljubljenost organizuje prenos tog plena za ličnu korist. Ljalja ga prati. U Trstu se delimično vrši transfer, ali Mark nije kučeodjuče. Umešao se u otimačinu sa lažnim italijanskim policajcima. Darelu je rascopan nos načisto (trag koji je književnici Mici bio važan da razvije radnju romana), Ljalja se izvukao sa polomljenim rebrom i otokom na oku. Izgubio je i poverenje UDBE pa je vraćen da bebisituje i čuva Nojhauzena. Nauk je da od svakog hohštaplera ima veći hohštapler.

Ostale su nam u Novom groblju ideja za romane koji nikada neće biti napisani III Micine zabeleške o diplomati Darelu. Secirala ga je potanko. Treba joj svaku reč verovati. Vikiliks nam je zorno pokazao koliko su dopisi diplomata svojim centralama puni običnih tračeraja, čaršijskih naklapanja i besmislica. Hvala mu od srca.

Autor: Nadežda Radović
Izvor: Danas