Prikaz romana „Momci iz Nikla“: Mimikrija rasizma

„Momci iz Nikla“, roman Kolsona Vajtheda, sada već dvostrukog dobitnika Pulicerove nagrade za prozu, bavi se neotkrivenim užasima rasizma vrlo bliske problematične američke prošlosti. Naravno, on se i u ovom romanu, kao i u prethodnim, takođe nagrađenim Pulicerom „Podzemna željeznica“ bavi rasizmom i robovanjem afroameriknaca, ali u ovom romanu tretman je sasvim drugačiji. Naime, ovde se radi o skandaloznoj instituciji koja postoji više od sto godina, gde se pod velom prevaspitavanja obojenih „studenta“ vrši neviđeno tlačenje i ponižavanje. „Momci iz Nikla“ otvaraju još jednu ranu američke prošlosti, još jedan užas koji konsternira čovečanstvo, još jednu neviđenu katastrofičnost koja je neizreciva najviše zato što se događaji koje Vajthed opisuje nižu u vremenskom intervalu ne mnogo iza nas.

Ali, ovo nije priča kalibra „Izbavljenja iz Šošenka“ ili „Ponoćnog ekspresa“. Kolson Vajthed vrlo mudro bira sasvim drugo sočivo, sasvim drugi ugao gledanja na ovu „instituciju“. Roman počinje slučajnom ekshumacijom vrlo uredno sakrivenog groblja ubijenih „studenta“ sa „Nikla“ od strane studenta arheologije univerziteta iz Južne Floride. Ova vremenska transverzala izbacuje svakakve spekulacije o nameni tzv. škole koja je zatvorena tek 2011. godine, što znači ne tako davno. Ovaj talentovani pisac i pored toga što priču o strahotama ove „škole“ opisuje preko sudbine mladog i naivnog Elvuda Kertisa, ipak ima potpuno drugačiji pristup ovom problemu.

Mladi i naivni, kako ga opisuje pisac, bolno pošteni Elvud Kertis upada u školu „Nikl“ potpuno bezazlenim prekršajem vožnje ukradenog automobila za koji nije uopšte znao da je ukraden. Nakon vrlo kratkog vremena ovom mladom, časnom i punom energije Afroamerikancu život se pretvori u pakao. Ali, za razliku od prethodnog Vajthedovog romana ovaj je roman čvrsto na zemlji, bez imaginarnih momenata i ispričan je od strane glavnog lika. Ipak, stradanja mladog naivčine Elvuda ima neki biblijski kontekst. Veliki obožavalac Martina Lutera Kinga, čovek koji sa prvim korakom ulaska u pakao „Nikla“ odlučuje da se pridržava pravila i da bude častan u svakom trenutku savršeno podseća na Isusov koncept bacanja hleba na onoga koji na nas baca kamenje. Mali Elvud čak opravdava i svoje roditelje koji su ga načinili siročetom ostavljajući ga da bi otišli u Kaliforniju i da i pored toga što kada bude izlazio niko neće doći po njega, on ipak sebe ne smatra siročetom.

Ono što je ovog mladog Afroamerikanca držalo na nogama bile su velika ljubav i blagonaklonost kojih se nikada nije odrekao. Glavni Kolsonov lik se nosio mislima velikog Martina Lutera Kinga, njegovim pismom iz birmingemskog zatvora:

Bacajte nas u zatvor, a mi ćemo vas i dalje voleti… Ali budite sigurni da ćemo vas savladati strpljenjem i jednog dana ćemo steći slobodu. I nećemo steći slobodu samo za sebe. Toliko ćemo apelovati na vaša srca i na vašu savest da ćemo vas pridobiti i naša će pobeda biti dvostruka pobeda.

Čini se da ove reči daju glavni kompas celoj priči i da se upravo kroz suprostavljanje načinu života u takvim „institucijama“ gradi jedan potpuno drugačiji odnos prema čoveku, prema njegovom duhovnom konstitucijom. Kolson Vajthed je na ovim registrima izgradio izvanredni roman kome poruka nije izaći iz legalno smišljene institucije za mučenje obojenih, nego podstaći savest da progovori o svim rasističkim planovima koji se ne odnose samo na crnu zajednicu, nego se odnose na sve nacionalno i rasno potlačene zajednice na zemljinoj kugli. Zato se ovaj mudri pisac posvetio vizuri mladoga Elvuda, njegovoj interpretaciji ove „škole“, na sistematskom i dugoročnom ubijanju duha mlade afroameričke populacije u prošlosti koja nije mnogo daleko od nas.

Radnja u romanu „Momci iz Nikla“ je ipak vrlo dinamična. I pored toga što se pisac udaljava od ustaljenog načina konstrukcije romana sa tematikom „zatvora“ ili institucije sličnog vida, ipak mladi Elvud u hladnim zidovima ove „škole“ susreće mnogo likova, mnogo tužnih sudbina čije će se kosti pronaći dugo posle njihove smrti. Njegova sušta suprotnost je Tarner, prijatelj koji mu dosta pomaže da preživi u ovoj „akademiji“, pragmatični čovek koji ni izdaleka ne deli Elvudov optimizam. Pisac namerno suprostavlja dva životna principa, dva pogleda na svet, ali spajajući ih daje ovom romanu jednu univerzalnost i poruku da različiti pogled na svet nije razlog da ne bude prijateljstva. Ono što Tarner protežira je, u stvari, ono što ceo svet podučava mladog Elvuda, a to je da ne treba voleti, jer će te jednog dana napustiti, da ne treba da se veruje jer će te jednog dana izdati i da ne treba ustati jer će te uvek oboriti. Elvud zna svoj put i ima duboka opravdanja za to. On je uveren da treba voleti jer će ti jednog dana ljubav biti uzvraćena, da treba verovati u pravednost i da će te ona dovesti do spasenja i da se treba boriti da bi se stvari promenile. Da, time Kolson Vajthed otvara i glavnu nameru ovog romana, a to je da borba protiv rasizma nažalost nije završena i da ima još mnogo toga da se uradi kako bi pravednost i poštovanje drugosti bili naši saputnici na svim životnim prekretnicama.

„Momci iz Nikla“ je epopeja koja, kao što sam pomenuo, ima biblijski karakter. Mali Elvud savršeno podseća na Isusova stradanja i time se ovaj roman čini vrlo originalnim. Svakako, ispričan je vrlo pitkim stilom i na ovim stranicama ćemo naći galeriju vrlo sočnih likova i situacija od kojih se naježimo. Kolson Vajthed otvara jednu stranicu istorije rasizma koja upozorava na to da ih možda ima i još više i još različitijih od ove. Naravno, suprotno Elvudovoj životnoj filozofiji, ipak je čovek čoveku najveća zver. Pogled na istoriju ljudske bestijalnosti nas podseća na šta je sve spreman ljudski mozak kada je u pitanju „kreacija“ terora i mučenja. Suprotstavljajući dva različita načina života ovaj pisac nam na neki način pokazuje da se izlaz od svega ovoga nalazi u nama samima. U našim predrasudama, u našem vlastitom osećaju za destrukciju, u našoj žeđi za krvlju i stremljenju ka dominaciji.

Ono što je najvažnije je da „Momci iz Nikla“ definitivno govore o državi koja propoveda idealizam, a praktikuje mizeriju. Zato pisac i spominje tu sintagmu „nediskriminisan inat“ koja je indikativna na legalitet Amerike gde se vera i poverenje ne mere faktima nego naklonošću. Ovaj roman ima više ciljeve i nekoliko snažnih poruka i zato je ovenčan Pulicerovom nagradom za prozu koja je druga u rukama ovog izvanrednog pisca. Roman čija energija ponese, i likovi čijim se sudbinama navodi na razmišljanje, a sam njegov koncept je ravan antologijskom „Šindlerovom kovčegu“. Poruka je više puta ponavljana, ali verujemo da je odjek veći i da ga čuje više njih. Najviše bi trebalo da ga čuje zemlja gde još koračaju duhovi Kju Kluks Klana i sličnih demonskih društava.

Autor: Sašo Ognenovski
Izvor: sinhro.rs