Azbuka – to već zvuči romantično. I pomalo
retro. Ali ne zato što danas u većini nabrajanja preovladavaju latinična slova u abecednom poretku, pa bi ćirilica i azbuka možda delovale kao
old school – nego zato što i slova, bilo kojeg pisma, kao da se postepeno pretvaraju u relikt prošlosti i gube bitku pred naglim naletom emotikona. Osećanja se sve manje iskazuju rečima, a sve više šablonskim sličicama. Reči tako deluju kao da su nepotrebne, a kad se posegne za njima, tek se tada shvati koliku vrednost imaju, naročito ako je teško pronaći pravu reč za precizan opis misli i emotivnog stanja.
Stoga roman „
Muška azbuka“ i jeste svojevrsna rehabilitacija žive reči, bilo one koja je izgovorena (i nakon koje više nema povratka niti povlačenja onoga što je glasno rečeno), bilo one koja još uvek nije izgovorena, ali koja ostaje zabeležena duboko u mislima i sećanjima.
Koncipiravši ispovest svog junaka Uroša azbučnim redom,
Mirjana Bobić Mojsilović sačinila je roman od trideset i jedne celine, od kojih neke zauzimaju svega jednu stranicu, a neke bi se mogle izvući i kao posebne priče, makar zbog svoje dužine, ali i tematike.
Broj celina, naravno, ne znači da je autorka izmislila još jedno slovo, nego je prvi segment, koji je bez naslova, zamišljen kao uvod u azbuku koja čini romanesknu priču o životnoj prekretnici na kojoj se glavni junak trenutno nalazi.
Zapravo se najveći deo romana, kad je u pitanju vreme koje se uzima kao sadašnje, odigrava tokom nekoliko trenutaka, usred susreta koji označava konačni rastanak, ali tokom kojeg se Uroš polako priseća svih događaja koji su posredno ili neposredno doveli do preljube, prevare, laganja, kidanja starih veza i početka novog života.
Kroz Uroševa preispitivanja iskrsava svet čiji detalji nekako promaknu i ostanu neprimećeni, tako da je autorka dala neverovatno preciznu inventarizaciju današnjice, od sitnica koje čine jedan dan, do statusnih simbola pomoću kojih se formira nova društvena klasa.
Verujući da će prošlost prema njemu biti milostiva ako odluči da je ovekoveči, glavni junak shvata da se život kroz pisanje proživljava po drugi put, što može biti lekovito, ali i bolno ako se u novi život toliko duboko zakoračilo da je povratak nemoguć.
Kako bi ispovest glavnog junaka bila autentična i iskrena, Mirjana Bobić Mojsilović nije prezala ni od opscenih reči, jer bez njih je teško zamisliti jedan jedini razgovor, pa čak i razgovor sa samim sobom.
Otuda je i očekivano da se u poglavlju pod slovom
J nađe i... da, psovka koja je toliko česta da možda više i neće biti smatrana neprimerenom rečju, ali mnogo je važnije što se pod ovim slovom krije i zamenica
ja, na kojoj je zasnovana čitava Uroševa ispovest i zahvaljujući kojoj se u životu čine sebični postupci koji se na kraju (paradoksalno, a možda i logično) pretvore u nehotičnu velikodušnost prema drugima.
Autor: Dušan Milijić