Svaki novi susret sa delima proisteklim iz uma i pera/tastature
Ante Tomića u isti mah je i prilika da se učvrsti već postojeća, a godinama unazad srećno uvrežena impresija da je u regionalnim okvirima proza ovog autora jedan od najilustrativnijih primera apozitivnog uticaja i blagotvornog dejstva koje žurnalistički pedigre autora (i dalje) može da podari narativno preciznije naglašenoj književnosti današnjice.
Slično kao i slučaju prethodnim mu romana (koji su uredno objavljivani i u Srbiji), Tomićeva „
Nada“, naravno, između ostalog, ostavlja i prilično postojan utisak uspelog romana u čijem zametku se pak „krije“ izmaštana a vešto koncipirana i ustrojena novinska reportaža. Kada pričamo konkretno o „Nadi“, to nam stiže u vidu i u „oblandi“ priče o Selimu, mladom izbeglici iz sirijskog Alepa, koji je usudom sudbine i sreće u, označimo to tako, dovoljno živom stanju, doplutao do jednog dalmatinskog ostrtva, a gde će ga dočekati na prvom mestu ili u prvom planu, pred njegovim zblanutim umom i očima, razbokorena društvena hronika, krcata manje ili više bučnim i zametljivim ekscentricima, i to različitih nacionalnih i, gle čuda, svetonazorskih predistorija – tu su Hrvati, dijasporci, Srbi, predstavnici javnog reda i mira, intelektualci, hedonisti bez straha i mane...
Ovde mirne duše možemo da se vratimo na impresiju istaknutu u uvodu ovog prikaza – u samom korenu ove, naravno, satirične i u dovoljnoj meri zbilja duhovite, zabavne i smešne priče nalazi se narečena izmaštana reportaža, a njene blagodeti po krajnji utisak koji ostavlja ovaj Tomićev roman su sledeće: jasno i pregledno pripovedanje, ekonomična i efektna karakterizacija likova, vešto izbrušen ritam pripovedanja, precizno pozicionirana i planirana poenta, te postojana i čvrsta struktura dela koje se u opsegu od manje od dve stotine stranica teksta pokazuje kadrim da izdrži i podrži sve već pomenuto.
I to, dabome, nije sve – u stilu starostavnih hronika „Nadu“ otvara sadržaj sa šeretskim mikronajavama onoga što (možda) sledi u svakom od poglavlja (poput ove najave – „Dvadeset osmo poglavlje govori o nekim stvarima koje se ni rođenim materama ne govore“). Pa, malo li je?
Autor: Zoran Janković, književni i filmski kritičar
Izvor: Nedeljnik