Prikaz romana „Nebeska dvorišta“: Ne ostaviti ostavljene

Roman je uvek jedan fiktivni ili realni život, a najčešće autobiografija, tvrdi Stanislav Krakov u memoarskoj prozi „Život čoveka na Balkanu“. Taj utisak stiče i čitalac knjige „Nebeska dvorišta“ koja se doživljava kao autobiografija (na šta upućuje i podnaslov Žive slike), ali i kao obrazovni roman ili roman o odrastanju, roman lika, roman hronika...



Priča je ovo o događajima koji su se zbili u proljeće 1992, kazuje u pogovoru ove knjige vladika Grigorije, koji će tridesetak godina kasnije imati potrebu da o tim događajima, prevratničkim i prekretničkim, inicijacijskim, ostavi i pisani trag. Povest je to o (u to doba), studentu Bogoslovskog fakulteta, Mladenu Duriću, čija je egzistencijalna realnost daleko od štimunga šlagera April u Beogradu (kako je naslovljeno uvodno poglavlje). Od ćorsokaka beogradskih antiratnih protesta, uperenih protiv režima Slobodana Miloševića, na kojima aktivno istupa, još tegobnija je ratna stvarnost zavičajne Bosne. Tog proleća, u junaku ove knjige, sazrela je odluka o odlasku u manastir: „Ta tajna koju sam zakopao duboko u duši bila je jedini svetionik u burnom i mračnom moru haotičnih dešavanja, u kojima sam plovio kao izgubljen ribar u maloj barci.“

Da život piše romane, kako se kolokvijalno kaže, svedoči svojim životopisom i autor „Nebeskih dvorišta“, knjige u kojoj se, mnogo šta, čudesno podudarilo. Tako toponim – Planinica – svojim deminutivnim oblikom asocira na arkadijske prostore, i čini se srećnim literarnim rešenjem za lociranje idiličnih slika iz prošlosti. A uistinu je ime bosanskog sela u kom je Mladen Durić rođen i gde je proveo detinjstvo. Tu su i jasno definisani likovi: na jednoj strani gospodari zla (nažalost, nije ih bilo potrebno izmišljati, a vladika se ne libi da imenuje te pse rata, vojvodu doušnika kao i prepoznatljivu figuru hodajuće naoružane frustracije – i dalje rado viđenog gosta u mnogim nacionalnim medijima, dugogodišnjeg saradnika hrvatske Službe), ali i oni suprotnog kova, uzori, poput vladike Artemija, patrijarha Pavla, igumanije Agnije... No, pre svih, seoski učitelj Vehbija R., jedan jedini Musliman u Planinici: „Čovjek koji je svojim primjerom svjedočio da je, čak i kada je najteže, moguće biti čovjek“. Pa ikonične ličnosti srodnika: majka – udovica koja se dostojanstveno nosi sa životom, i brat – branilac doma i zavičaja u ludilu bratoubilačkog rata, đed Petar – zaštitnik, i ujak – životni učitelj i mentor. Entropija koja je devedesetih godina prošlog veka ovladala prostorom nekadašnje Jugoslavije takođe je davala povoda da se na račun institucija (vojske, crkve, medija...) argumentovano iznese kritički stav.

No čitalački užitak i svest o vrednosti ove knjige, ipak, ne proističu iz dokumentarnih i činjeničnih datosti, već umeća pisca ove knjige da funkcionalno i smisleno uobliči svaki detalj svog mozaički oblikovanog štiva i sugeriše nedvosmislene humanističke poruke. Afirmišući ideje istine i dobrote, vladika Grigorije, nasuprot onima koji u moderno doba, parafraziram Svetlanu Velmar-Janković, na sve moguće načine, usavršavaju veštinu da, uz crni smeh, kazuje NE i Bogu, i čoveku, i smislu čovekovog postojanja, u uskom je krugu istinskih stvaralaca koji, verujući u čoveka, ukazuju na smisao.

Kad god bi se razočarao u svoj narod, kao što se dogodilo pred Muzejom 25. maj, [zbor radikala] gotovo istovremeno sreo bih i nekoga ko bi ta moja razočaranja ublažavao, pokazujući da postoji i ono drugo, sasvim lijepo i neuništivo u tom narodu kojem pripadam. Ispred muzeja bili su prevara i laž, a u igumanijinoj priči i njenom držanju u manastiru bili su istina i bol. Bol koja para srce, ali u kojoj se osjeća stremljenje ljepoti, smislu i pravim životnim vrijednostima. U kojoj odzvanja dostojanstvena tišina. Takvi sa šiljatim glogovim kocem u ruci oduvijek gaze ovakve kao što je igumanija. I ne uspijevaju ih zgaziti. Štaviše, svjetlo njihovog trpljenja i nade dopire ponekad i do nas kolebljivih. I osvjetli nam put.

Refleksije o ljudima i događajima, životu i svetu, često prerastaju u pregnante univerzalne iskaze, kao što je onaj o nama i drugima: „Nisu Hrvati naša briga, nego mi sami, a mi se ne kajemo i ne nastojimo postati boljima.“ Ili o nameri i slučaju: „Kad ti nešto hoćeš, ono te neće, a kad nečemu okreneš leđa, ono te u stopu prati“; ili misao o ushitima i otrežnjenju: „Svaka očaranost svijetom donosi u nekom trenutku samo osjećaj praznine i razočaranja.“ Pa o književnosti: „Pred knjigom, a pogotovo pred bibliotekom, uvijek sam stajao kao pred tajnom.“

Odavno je rečeno i da se veličina jedne knjige meri i brojem asocijacija koje izaziva. Iako se pisac najčešće poziva na bogoslovsku literaturu (Svetog Antonija Velikog, starca Siluana, Starečnik...), ali i Dostojevskog (poistovećujući se, povremeno s Raskoljnikovim), čitaoci laici osetiće u njoj nevino-naivnu atmosferu ćopićevske proze (recimo u evokaciji događaja iz detinjstva, ili slici bosanskih izbeglica u baroknom zdanju vršačkog Vladičanskog dvora, pa i u samoj neposrednosti pripovedanja). Katkad će junak ovih redova nalikovati Selimovićevom pesniku-nevoljniku Ahmetu Šabu, a u pojedinim redovima (na primer, konstataciji: „Bilo je to još jedno gorko iskustvo koje ide u prilog uvjerenju mnogih da ne treba govoriti ono što misliš“, ili zapažanju o Bosni u kojoj se odozgo, iz vazduha, „ne vidi zlo koje gamiže po zemlji, već samo njena nevina i na mahove divlja ljepota“) moguće je prepoznati i imanentni dijalog s Andrićem. Uostalom, i naslov ove knjige moguće je shvatiti kao svojevrsnu repliku na andrićevsku metaforu proklete avlije. U svetu koji se doživljava kao dolina plača postoje, ipak, sugeriše Vladika, ta „Nebeska dvorišta“ – pribežišta: za retke – opredeljenje za duhovni život, manastir, za obične – umetnost, knjiga. A u jednoj od tih knjiga, navodi vladika Grigorije, piše:

Iz bledih i nevezanih naših riječi nemoguće je dobiti pravi pojam o tom divnom životu u kome se spajaju krajnje stradanje koje čovjek može da podnese sa krajnjim blaženstvom koje čovek može da doživi. Jedno drugom pomaže na čudan način. Kad bi postojalo samo stradanje, čovjek ga ne bi mogao podnijeti, i kad bi postojalo samo blaženstvo, čovjek ga takođe ne bi mogao podnijeti.

„Nebeska dvorišta“ vladike Grigorija, kao i druge knjige ovog pisca, u kontekstu celokupnog njegovog delovanja, samo potvrđuju njegovo humanističko pozvanje.

Autor: Natalija Ludoški
Izvor: časopis Trag, br. 75