Prikaz romana „Pakrac“: O ljudima u paklenim vremenima

„Metak je kao reč. Kad izlazi, nema nazad.“
– Iz filma „Makarov“ (1993) Vladimira Hotinenka
 
„U ratu ne treba misliti. To treba raditi pre rata. U ratu treba preživeti. Zato i moraš da ubijaš.“
– Iz filma „Rat“ (2002) Alekseja Balabanova
 
„Bolje da plače arapska majka, nego moja.“
– Iz filma „Nestali vojnik“ (2023) Danija Rozenberga
 
Navedeni citati iz dva ruska i jednog izraelskog filma (izraelski dugometražno igrani film „Nestali vojnik“ prikazan je na 52. Međunarodnom filmskom festivalu, FESTU), pod uslovom da arapske majke zamenimo sa hrvatskim, bošnjačkim (naravno ne treba zaboraviti ni na suze srpskih majki) mogu se pripisati i glavnom junaku najnovijeg romana Vladana Matijevića (Čačak, 1962) „Pakrac“.

U ispovesti svom prijatelju sa zapadnoslavonskog ratišta Pepiju glavni protagonista Matijevićevog romana već u prvim rečenicama („Rešio sam, Pepi, nekog da ubijem. Koliko god bio kukavica, uradiću to. Neću se preispitivati niti analizirati svoju odluku. Ako bih razmišljao o njoj, verovatano bih se pokolebao. Moja volja nažalost nije čvrsta. Neodlučnost, kao i sve druge loše osobine, u karakter su mi ugradili roditelji. Nisu mi dozvoljavali da samostalno odlučujem. Posebno se majka starala da pokoleba svaku moju zamisao.“) tako nam beskompromisno otkriva vrata sopstvenog unutarnjeg duševnog pakla, iz kojeg sve do poslednje rečenice nema izlaza!

U romanu „Pakrac“ glavni junak, za koga se ne može reći da nije obrazovan (diplomirani je ekonomista), ni samome sebi, a kamoli drugima, ne može da razjasni zašto se devedesetih godina prošlog veka priključio dobrovoljcima: da li zbog toga što ga je ostavila žena, a oženio se osobom „koja mu je skinula mrak“; da li zbog činjenice da su ga roditelji psihički i fizički zlostavljali; da li zbog jednog od njegovih najomiljenijih filmova „Vod“ Olivera Stouna? Sam tvrdi da mu nije bio cilj da spreči ponovno stvaranje Nezavisne Države Hrvatske i zaštiti srpsku nejač, mada za njega čovek, pogotovo ako je pripadnik druge vere osim pravoslavne, odnosno nacije, jedno je veliko ništa i kao takav ne zaslužuje da živi. Izvesno je samo da glavni protagonista nikada u tim neljudskim paklenim okolnostima nije tragao za nečim izvorno hrišćanskim, ljudskim, humanim.

Matijevićev roman „Pakrac“ je freska koja naturalistički, kao što je to učinio i Ježi Kosinjski u romanu „Obojena ptica“, pokazuje na koji način ekstremne situacije ogoljuju ljude. Jer u takvim situacijama do juče ljubazne komšije, naglo, preko noći, pretvore se u monstrume, dok u pojedinim slučajevima retki pokažu hrabrost i požrtvovanje koje se može okarakterisati svetačkim. Najveći broj do juče dobrih komšija ili susjeda oportunistički pokrije se ušima. U ratnim, neljudskim uslovima, tanka je granica između divljaštva i civilizovanosti.

Glavni junak „Pakraca“ je ratni veteran koji se tri decenije docnije suočava sa posledicama jednog nasilnog toka. Iako se u romanu dosta govori o ratnim užasima koji su se pre tri decenije zbivali na prostorima nekadašnje zajedničke države, glavna radnja romana zbiva se u Beogradu, neposredno pred uvođenja vanrednog stanja usled pandemije izazvane koronom. Preciznije, na pijaci Đeram i okolnim ulicama.

Zato je bila dobra odluka autora da roman naslovi kao Pakrac, a ne Vukovar ili Sarajevo, jer bi to zvučalo da je pisac, rečeno sportskim rečnikom, odigrao „na prvu loptu“.

Beograd je, Pepi, postao čudovište. Ovde majke sinovima daju imena po poznatim kriminalcima, političari više nemaju nezbrinutog rođaka pa na funkcije (potpisnik ovh redova dodao bi još kao Kaligula), postavljaju kućne ljubimce. Iz svojih fotelja, sad na nas rukovodioci gaču, njaču, laju i mjauču. Ko nije zadovoljan stanjem u društvu može da se žali, šalter radi svakog dana od devet do šesnaest časova. Međutim, ispred šaltera je gužva, pritom se i kompjuter zakočio, a bez kompjutera se ništa ne može završiti. Nadležni kažu da su zvali programera, ali on se ne javlja, nije mu plaćena intervencija od prošlog puta. Zato se niko neće začuditi kada počinim ubistvo. Moja odluka je, Pepi, definitivna. Ali koga da ubijem? Naizgled je lako odabrati žrtvu. U Beogradu koga god da pogledaš, čini ti se nećeš pogrešiti da ga ubiješ. Međutim, nije tako. Na mnoge ne vredi trošiti ni vreme ni snagu.

Precizne topografije Beograda, tačnije dela grada koji se zove Zvezdara, i zapadnoslavonskog ratišta, dve su prostorne ravni kroz koje se u ravnomernom narativnom ritmu realizuje ideja o represiji i pobuni, socijalnoj nesigurnosti i posledicama koje ta nesigurnost izaziva, i na kraju zločinu i kazni. Glavni junak strastveno želi nekoga da ubije, ali to čini njegov alter ego kome se ispoveda: Pepi.

Protagonista ovog romana, ujedno i narator (roman je ispripovedan u prvom licu), uglavnom se druži sa švercerima, džeparošima, nakupcima, trgovcima, prosjacima, buntovnicima bez razloga (kada se radi o buntovnicima, u „Pakracu“ je dramaturški vešto ukomponovan lik tinejdžerke, ćerke folk pevačice na zalasku karijere), u koju je narator fatalno zaljubljen jer ga podseća na njegovu bivšu suprugu Žanu. Svi likovi u ovom romanu jedni u druge sumnjaju pitajući se: Ko je policijska drukara? Naravno, u toj galeriji likova prisutne su i „kurve svih profila“. Zato Matijevićevi marginalci dosta podsećaju na likove iz „stvarnosne proze“, odnosno „jugoslovenskog crnog filmskog talasa“, samo što je epoha u kojoj se zbiva radnja „Pakraca“ sasvim drugačija.

Matijević srpsko društvo opisuje uz dosta cinizma, gorčine i humora. Uspela je i duhovita scena sa naratorovom komšinicom, ponosnom i srećnom kada je čula „da je onaj naš veliki Srbin Peter Handke dobio Nobelovu nagradu za književnost“, iako o Handkeu ništa ne zna, niti je pročitala ijednu njegovu knjigu.

Glavni junak u nozdrvama stalno oseća miris krvi; zato od njegove ruke mnogi stradaju, počev od invalida u kolicima, preko novinara, do nesrećnih radnika i lekara u Domu zdravlja koje je raznela granata. Pepi, verna ispovedaonica glavnog junaka, ostaje živ sve dok ga ne stigne neumoljiva ruka pravde.

Prošle godine, dva romana, koja možemo iščitavati kao retrospektivu turobnih godina kolektivne nesreće naroda i narodnosti nekadašnje SFRJ, dobili su dve ugledne književne nagrade: Vladan Matijević je za roman „pakrac“ nagrađen „beogradskim pobednikom“, dok je široj javnosti manje poznat i afirmisan prozaista Stevo Grabovac za roman „Poslije zabave“ postao laureat Ninove nagrade za roman godine.

Kao što sam već istakao, oba romana govore o ratnim užasima, koji su se zbili u zemlji, čija je jedna od parola bila i „čuvajmo bratstvo i jedinstvo kao zenicu oka svoga“. To što bratstvo istosti a jedinstvo različitosti nije sačuvano, tema je nekog drugog teksta.

Oba romana govore o onom iskonskom zlu u ljudima koje eskalira u ratnim uslovima. Racionalniji čitalac shvatiće koliko su idealističke i utopističke sledeće reči Fjodora Mihailoviča Dostojevskog iz „Braće Karamazova“:
„Аko u to vreme budem već mrtav, onda neka me vaskrsnu… Hoću da vidim svojim očima kako će srna leći pored lava i kako će zaklani ustati i zagrliti se sa svojim ubicom. Ja hoću da budem prisutan kada će svi odjednom saznati zašto je sve bilo tako.“

Tragedija je u činjenici što se na ovim burebarutnim balkanskim prostorima istorija – kao što je to rekao Fridrih Niče – podrazumeva kao oblik večnog povratka. To svojim najnovijim romansijerskim ostvarenjima Matijević i Grabovac najbolje dokazuju.
 
Autor: Dušan Cicvara
Izvor: Savremenik