Sva je sreća što se na granici između zemlje snova i zemlje budnog stanja, kao i između zemlje mašte i zemlje stvarnosti, ne udaraju pečati i što se ta razmeđa ničim ne mora obeležavati – jer bi se u suprotnom izgubila sva ona draž što književnost pruža čitaocima da ili sami razluče ili svesno ostanu u nedoumici šta je realnost a šta je potpuna fikcija.
Čitajući roman „Pilot tramvaja“ Jovice Aćina, poželećemo da verujemo u istinitost priče koja je pred nama, ali uz ogradu da nikada definitivno ne saznamo da li je sve bilo baš onako kako je napisano, tim pre što i sâm pripovedač nije do kraja siguran u tu verodostojnost, nego ostavlja mogućnost da je priča, kroz samo pripovedanje, slušanje i zapisivanje postala drugačija nego što je prvobitno bila.
Uprkos svim nekonvencionalnostima kojima obiluje, roman „Pilot tramvaja“ ipak je jedno od onih književnih dela gde je neminovno držati se konkretnih pravila teorije književnosti, naročito definicije koja strogo razlikuje i razdvaja pisca od pripovedača – i to možda baš zato da bi se na kraju ta dva teorijska pojma spojila u jedan.
Pošto knjiga otpočinje svojevrsnim uvodom gde se opisuje sâm nastanak romana i sudbina njegovog rukopisa, javlja se pitanje da li ovaj kratak tekst treba shvatiti kao piščev, dakle kao dokumentaran, ili kao pripovedačev, dakle kao fiktivan (ili pseudodokumentaran) – ali, upravo u tome i jeste najveća draž, što nam je od samog početka dopušteno da sami donosimo zaključke o preplitanju stvarnosti i mašte, o preplitanju dokumenata i umetničkih tvorevina, o smenjivanju autora i izmišljenog pripovedača.
Neće se mnogo promeniti ni kada dođemo do prvih redova onog segmenta romana za koji znamo da nesumnjivo pripada fikciji, jer je pripovedanje toliko uverljivo, objektivno, iskreno, često i nesigurno u toj iskrenosti i objektivnosti, da ćemo zaista pomisliti kako čitamo davno napisani autorov dnevnik i zabeleške o slučajnom susretu sa čovekom koji, ispostaviće se, poseduje toliko zanimljivu priču da bi bila prava šteta ne zapisati je.
Tako će pripovedač postepeno prepustiti pripovedanje svom sagovorniku, a potom će i taj sagovornik s vremena na vreme samo prenositi priču koju je čuo od jednog svog prijatelja koji je odavno iščezao na misteriozan način – i otuda se kroz jednu priču prepliću (najmanje) tri priče, jasno razgraničene, ali opet bez strogih granica i uz mogućnost da se sve sliju u jednu, barem na planu čitaočevoj svesti.
Sa druge strane, i pored nekoliko različitih priča, roman je sâm za sebe neraskidiva celina, pa iako nam se pruža širok raspon tema – od preživljavanja jednog deteta u epskom haosu Velikog rata, preko ukrštanja nekoliko sudbina za vreme nacističke okupacije Francuske, do zaljubljivanja koje zatvara krug i donekle nas vraća na početak – to je zaokružena priča, prepuna putovanja, staza, ali i ambisa koji neprestano vrebaju.
Pripovedačev sagovornik, koji nosi slikovito prezime Klisura, celog je života pred klisurama koje vešto izbegava, jer uvek bira da bude pilot sopstvenog života i da upravlja svojom sudbinom: takav je i kad treba raskrstiti sa otadžbinom za koju ga više ništa ne vezuje, i kad treba živeti kao običan vozač tramvaja u francuskoj luci, i kad preduzima pravu detektivsku potragu kako bi razotkrio misterioznu smrt svog starog prijatelja.
Aćinov roman poručuje nam da je svako od nas pilot u sopstvenom životu, da svako bira hoće li će biti stranac čak i u svojoj priči, a da se pritom neprestano mora paziti kojim se stazama ide – da ne bi došlo do pada u ambis i da ne bi naša priča završila među onim pričama koje počinju rečima: „Bilo nekad kao da nikad nije bilo“.
I ne treba zaboraviti da svačije iskre mogu, poput onih tramvajskih – pa koliko god bile retke – makar na tren obasjati deo prošlosti i proživljenih stvari, što jeste samo jedan šum kapi među hiljadama kapljica, ali će to ipak biti šum koji se čuje.
Autor: Dušan Milijić