Novi roman
Lili King, njen peti po redu, neće vas transportovati na egzotičnu lokaciju kao prethodni, ali ah, kako je samo dobra knjiga. Nakon temeljnog istraživanja koje je upotpunjeno izmišljenim ljubavnim trouglom roman je inspirisan životom antropološkinje Margaret Mid. Kingova se vraća tematici koja joj najviše leži: uznemirena mlada žena koja nalazi svoj put u Novoj Engleskoj poznog 20. veka.
Smeštena u 1997. godinu, radnja „
Pisaca i ljubavnika“ data je iz ugla Kejsi Pibodi, koja se muči da završi svoj prvi roman, pod strašnim teretom studentskog kredita i tuge zbog skorašnje, neočekivane smrti svoje majke. Ona je uplakana, nervozna i u potpunom haosu, a ipak toliko simpatična da poželite da joj napravite kolače.
Niko nije mogao da optuži Kejsi da je nedisciplinovana. Kada uopšte i uspe da zaspi, ustala bi ranije da bi prošetala psa svog stanodavca, kako bi mogla da za svojim radnim stolom bude do 6.30 izjutra, da piše nekoliko sati pre nego što bicklom pređe skoro pet kilometara do Kembridža (Masačusets), gde će neko vreme rasejano obavljati zahtevni konobarski posao. Dok se vrati u svoju vlažnu, preuređenu baštensku šupu u Bruklinu, ponoć bi već prošla.
Onog trenutka kada upoznajemo Kejsi, ona se oseća potpuno slomljeno zbog strastvene afere koju je imala sa pesnikom kojeg je srela u prestižnoj književnoj rezidenciji kojoj je prisustvovala verovatno previše rano nakon majčine smrti. Kao i nekoliko pređašnjih autorkinih junakinja, Kejsi takođe nije imala sreće u ljubavi, počevši od oca punog mana, sve do niza povremenih, „čas su tu, čas nestanu“ momaka.
Mjuriel, jedna od retkih koja nije digle ruke od pisanja – i sjajan primer prijateljice – dovodi Kejsi na potpisivanje knjiga, gde Kejsi sreće dva potencijalna partnera od kojih svaki zapravo predstavlja pravac u kom bi mogla da krene: prvi je Oskar, stariji, poznati pisac, koji je sam odgajao svoje gotovo „nepodnošljivo“ preslatke sinove, nakon što je izgubio mladu suprugu od raka, dok je drugi jedan od Oskarovih učenika, nastavnik u srednjoj školi sa okrnjenim prednjim zubom i dotrajalim, zarđalim autom. Roman nas podstiče da se zapitamo koji će put Kejsi izabrati.
U ovoj priči nema ničeg „egzotičnog“ ili „zapanjujuće novog“, ali je zato odličan primer da književnost ne mora biti „epohalna“ da bi bila krajnje uverljiva. Zapravo, ovaj roman – koji govori o izborima i žrtvama koje pravimo kako bismo ostvarili svoj san – bio bi sjajna dodatna literatura u nastavnom programu za pisanje. Ne samo da Kejsina priča pogađa suštinu toga koliko je teško verovati u sebe, ostati dosledan i prosto završiti prokleti roman, dok svi tvoji prijatelji primaju plate i dobijaju unapređenja, žene se udaju i rađaju decu, već isto tako pokazuje i da ne moraš da istupaš izvan šablona da bi napisao dobru knjigu.
Naravno, autorkin predivan stil pisanja u tome pomaže. Ali vas istovremeno priprema da je vreme da očvrsnete. Nakon što joj arogantni stanodavac s podsmehom kaže: „Fascinantno je što misliš da imaš šta da kažeš“, Kejsi tada pomisli: „Nisam pisala zato što sam mislila kako imam nešto da kažem. Pisala sam zato što je, ako ne pišem, sve izgledalo još gore“.
Među elementima koji čine ovaj roman dobitnom kombinacijom jesu savršeno konstruisani sitni detalji, uverljivi razgovori i blesavi smisao za humor. „Nadam se, dušice, da će ti sledećih šest godina biti malo zanimljivije“, prokomentarisaće žena na šalteru u pošti kada joj se Kejsi poveri koliko dugo je radila na gomili rukopisa koje šalje potencijalnim izdavačima. „Još ne odustaješ?“, ista službenica primećuje kada se Kejsi vrati da pošalje revidiranu kopiju. „Jok ja.“ „Pa, šta te košta da probaš.“
Roman, pun uverljivih padova i pošteno zasluženih uspona, zadaje žustre udarce muškarcima koji ne slušaju (uključujući nekoliko bezosećajnih, odsečnih doktora, kao što je ginekolog na čijem pregledu se Kejsi oseća „poput automobila postavljenog na dizalicu da bi mu promenili gumu“), za razliku od nekolicine koji zaista slušaju – barem dovoljno da zaista čuju.
„Pisci i ljubavnici“ je knjiga koja govori o strasti, želji, tuzi, odlučnosti i pronalaženju sopstvenog puta. Takođe je i o žudnji za ljubavlju, porodici i uspehu. I o tome da treba da naučimo da prestanemo da brinemo o tome kako nas muškarci „doživljavaju, i to nauštrb pokušaja da dokučiš kako doživljavaš ti njih“.
U svojim najtežim trenucima naša naratorka na putu do svog posla prekraćuje vreme u knjižari i prelistava „Vidik tame“, memoare o depresiji Vilijama Stajrona. Ona primećuje: „Pisanje je posedovalo onu grubu lucidnost kakva se ispoljava kad neko pokušava da ti kaže svoju najveću istinu.“
To autorka ne postiže ovim romanom. „Pisci i ljubavnici“ je delo sa previše duše i srca, duhovitosti i mudrosti da bi se moglo nazvati grubim.
Autor: Heler Mekalpin
Izvor: npr.org
Prevod: Marko Petrović