„Pravi se mrtav“ je prvi roman jednog od najčuvenijih američkih i svetskih savremenih pisaca trilera
Harlana Kobena, stvaran nezavisno od njegovih budućih uspešnih serijala u kojima je glavni junak Majron odnosno Miki Bolitar. Ovde je to Lora Ajars, bivša supermodelsica, koja je prinuđena da pokrene istragu zbog misteriozne smrti svog muža, jednako slavnog košarkaša Dejvida Baskina, na zajedničkom medenom mesecu u Australiji. Brak je delovao skladno a pokojnik je bio i izvrstan plivač, te njegovo kobno davljenje glavnu junakinju još više čudi i boli, ali je i neizbežno intrigira. Tako da Lora počinje da sumnja u sve oko sebe i angažuje najboljeg prijatelja svog pokojnog supruga, bostonskog detektiva Terija Konroja ili T. K-a. Međutim, glavna junakinja sama otkriva da se, vezano za ubistvo, u prošlosti dogodilo mnoštvo neobičnih a možda sa homicidom skopčanih stvari, između ostalog da je sa Dejvidovog računa nestalo pola miliona dolara. Lora više ne veruje ni T. K-u… A onda, nekoliko meseci kasnije, „Seltiksi“ započinju sezonu sa novajlijom koji igra kao pokojni Baskin, mada inače baš nisu uporedivi. Od tog trenutka, priča se vraća za trideset godina, na jedan događaj iz Lorine izvorne porodice…
Pošto glavna junakinja zna dosta toga, ali ne i u kojoj meri – i u kojoj sve formi – prošlost može da ostavi nepredvidljive posledice na sadašnjost, Koben je uspeo da u svom prvom romanu uopšti prošlost na saznajno plodan način. Posebno u dramaturškom smislu, s obzirom na to da se ono što se dogodilo trideset godina ranije, vrlo prirodno ulančava sa zbivanjima iz sadašnjosti. Pisac bitne podatke za rasplet dozirano i raznoliko prenosi čitaocu, tako da ovaj raspolaže ponekom informacijom za koju likovi ne znaju, a ume da bude i obrnuto. Glavni likovi su precizno profilisani, a sporedni kratko i jasno, tako da čitalac može da pronikne u razloge (ne)delanja svih njih. Sam siže je složen: premrežen brojnim račvanjima priče, posebno otkako se nametnu tri moguća osumnjičena. Pritom Lara gotovo od početka sumnja na jednog, a u završnoj trećini štiva – gde brzi ritam naracije biva frenetičan a obrti uvišestručeni – na drugog, dok se ne ispostavi da je ubica jedini koji je bio maltene odbačen kao takav. Iz poslednje dve rečenice se valjda zaključuje da Koben u romanu „Pravi se mrtav“ vešto barata saspensom i promenama poprišta i vremena radnje, kao i – dodajmo – pripovedačkog fokusa.
Ukoliko u štivu i ima trenutaka koje je čitalac mogao da predvidi, prikazani su dovoljno intrigantno da se on upita zašto su baš ti momenti bili neizbežni. Kao mane prvog romana, mogu se pomenuti prekomerna upotreba kurziva ili diskretna atmosfera sapunske opere na stranicama koje govore o braku, glamuru i slavi. Međutim, koliko god se i sam Koben žalio na manjkavost ove knjige u „primedbi autora“, iz nje je možda ipak ključna njegova sledeća opaska: „U romanu ‘Pravi se mrtav’ ima izvesnog zanosa i spremnosti na preduzimanje rizika za koje se pitam imam li ih i dalje.“ Pošto ove reči deluju kao tačne, njihov sadržaj možda izjednačava „Pravi se mrtav“, bez obzira na njegove mahom sitne mane, sa vrhovima Kobenovog pripovedanja a samim tim i trilera kao žanra.
Autor: Domagoj Petrović