Iako pisanje romana u dve vremenske ravni – u savremenoj i istorijskoj, poglavlje po poglavlje – sve više postaje manir, u svom poslednjem delu španski pisac
Ildefonso Falkones (1959) nije, za razliku od većine autora, posegao za takvom strukturom iz mehaničkih razloga. S obzirom na način na koji se poglavlja nižu, direktnije se povezuje sudbina dveju, slobodno se može reći, glavnih junakinja romana: Kaveke, crnopute kubansko-afričke žene iz druge polovine devetnaestog veka i rođene Špankinje, mulatkinje Lite, koja osim što joj je potomkinja, u dvadeset prvom stoleću u Madridu radi za istu aristokratsku porodicu De Santadoma za koju je kao robinja radila Kaveka.
Iako pripovedanje teče uz zavodljive preskoke, Falkones postiže da čitalac stalno ima na umu razlike dvaju vremena: ono što je u drugoj polovini devetnaestog veka bilo ropstvo, danas je biti žrtva ksenofobije, ono što je iz istorijske perspektive borba za slobodu, danas može da se ogleda u „sitnijim“ projektima potraživanja istorijske pravde i većeg diverziteta, dostojanstva i jednakosti. Tako se može shvatiti pokušaj Lite da se od banke koju drže gospodari-markizi, povodom koji je isprva mirisao na traženje pomoći od njih, povrate sredstva koja su, radeći za De Santadome, ulagali njeni preci-robovi.
Tako se od jednog trenutka razlike dveju epoha ispostavljaju i kao sličnosti između njih, koje su čitaocu sugerisane bezmalo magično, što je ojačano ezoterijskim momentima bavljenja afričko-paganskom religijom Joruba, čije sinkretizovane i donekle pokatoličene bogove odlikuju emocije slične ljudskim, pa u svojim odnosima mogu biti tvrdoglavi, osvetoljubivi, nepravični... Tek, vera u njih data je kao još jedan oblik otpora prema dominantnom društvu.
Sveprisutne su – i vrlo dobro dokumentovane – i razlike dvaju podneblja: ropske, gotovo magično-realističke Kube pune nasilja do njenog oslobođenja od Španije 1898. godine i savremenog, bezmalo neorealističkog Madrida, u kome bi novac bio jedina religija da civilizacija nije napredovala i omogućila i siromašnim slojevima da se sa više nade bore za svoja prava. Na kraju, upravo izabrana struktura omogućuje da se dve pripovedne niti održavaju dok se iz toga ne izrodi jedna mračna tajna. Možda će se – i samo možda – obe priče preplesti sa više od veka razlike između njih.
Iako je s obzirom na kritiku kolonijalizma i ksenofobije te španskog predugog održavanja statusa robova „
Robinja slobode“ društveno angažovan roman, ne znači da će čitaoci crno-belo biti na strani Kaveke i Lite i sasvim protiv porodice markiza De Santadoma. Naprotiv, Ildefonso Falkones je dokazao da je na strani svojih likova, da ima empatije prema svima njima bez obzira na stranu koju zauzimaju, i da je baš to razlog što je u stanju i svoje sporedne likove da oslika ekonomično i uverljivo.
U skladu sa autorovim dramaturškim umećima, u ovom romanu možemo jednako razumeti likove koji su porobljeni koliko i one što porobljavaju. Potonji su u „Robinji slobode“ veoma bitni jer ako Kaveka čini veziv od rodne Afrike preko Kube do Španije, De Santadomini su veziv između vekova koji dele prvu i drugu junakinju, obe u njihovoj službi. I, u isti mah, u službi slobode, kako dovitljivim i paradoksalnim naslovom sugeriše Ildefonso Falkones, slaveći hrabrost i odlučnost žena u viševekovnoj borbi za emancipaciju.
Autor: Domagoj Petrović