Glavni junak romana koji je slavnom američkom piscu Filipu Rotu (1933-2018) doneo „Nacionalnu nagradu za književnu fikciju“ jeste Miki Sabat, nezaposleni postariji lutkar sklon prostitutkama, varanju i slučajnom seksu, kao i sposobnošću da manipuliše ljudima, a posebno ženama. Međutim, ako se zdravo za gotovo uzme privid da je on ponosan na sopstveni status pohotnog i manipulativnog starca, već tu se dolazi do ogromne razlike između spoljnjeg i supstancijalnog, jedne od brojnih u ovom romanu. Naime, posredi nipošto nije puko štivo sladostrašća čiji je krajnji domet u ukidanju raznolikih čitalačkih inhibicija; kako bi i bilo kada osnova Sabatove sposobnosti da upravlja drugima ne leži niti u njegovim pojačanim testosteronskim zalihama, niti u dobrostojećem položaju, nego, pre svega, u rečima: u fascinantnoj upotrebi dijaloga, pa i monologa. Tako je bilo i dok se Miki oslobađao svoje prve žene i uništavao drugu te dok je osvajao razne ljubavnice, od kojih je ključna Hrvatica Drenka. Paradoksalno, Sabat osvaja potonju koristeći jezik koji ona jedva da govori. I obratno, kao što je Miki najjači u zavođenju upravo zahvaljujući rečima, njihov nedostatak u ključnim momentima iz vlastite prošlosti markira njegove glavne životne traume: gubitak brata u Drugom svetskom ratu i sledstven majčin bezmeran bol, kao i očevo povlačenje u tišinu – u prostor bez reči. Kada Sabat preuzima izrazito dominantnu ulogu u seksu sa Drenkom, to nisu puke perverzije: pošto je njome ovladao prvenstveno lingvističkim sredstvima, ona mu možda predstavlja nadomestak za sve što je želeo da kaže majci u teškim trenucima, a nije mogao, ili umeo. Takođe, Drenka mu svojom pokornošću baš dok vodi ljubav sa njim, pruža izbavljenje od duha roditeljice koji ga proganja.
Ali u ovom romanu, Hrvatica je i (mnogo) više od rečenog: baš kad se ona razboljeva od raka i umire, Miki gubi snagu za dalje dokazivanje ženama, ali i sebi samom. Iako joj je plaćao za ljubav, Drenka je bila poslednja prilika u njegovom životu ne za maštovito seksualno iživljavanje nego za dijalog. Njenom smrću, čarolija zavođenja nestaje i on – neočekivano, kao u svakom uzbudljivom štivu – smatra svoj život propalim i odlučuje se najpre na obračun sa smrću kao poslednjom misterijom i na njeno simboličko razrešenje, masturbirajući na grobu svoje ljubavnice. Iako bi zbog sličnih epizoda površnom čitaocu knjiga mogla delovati kao zbirka perverzija, upravo jezičko-značenjski sloj vodi Sabata i prisnom poznanstvu sa nizom žena, ali i izbegavanom i odlaganom skončanju – samoubistvu – kao što su pre svega reči uništavale njegove najbliže. I upravo stoga, jedan naizgled neprivlačan, negativan, sebičan i narcisoidni glavni junak nadahnjuje čitaoca da uputi brojna egzistencijalna pitanja sebi i da se u potpunosti poistoveti s njim. Pisati dirljivo posredstvom lika koji u sebi meša nemoć i odbojnost usled odstupanja od elementarnih moralnih normi jeste vrhunska majstorija, svojstvena samo najprobranijim pripovedačima, kakav je bio Filip Rot. Zbog svega toga, ovo je redak roman na više od pet stotina stranica od kojeg se nerado odvajamo i na trenutak a koji je, zapravo, sve vreme dubok. A kada sklopimo knjigu, tek sa saznanjem da je Miki definitivno mrtav, a s obzirom na to da je on bio neuspešan lutkar, vidimo koliko je „Sabatovo pozorište“ umesno izabran naslov; tačnije, jedini prikladan.
Autor: Domagoj Petrović