Prikaz romana „Svaki dan u godini“: Povratak u Riversajd Drajv

Kada su, u periodu između 1970. i 1973. godine, objavljena prva tri toma Jonzonovog grandioznog pripovedačkog projekta, njegovom romanu se mogla pripisati i istorijska i savremena dimenzija: sa jedne strane se bavio zbivanjima u nemačkoj pokrajini Meklenburg i porodičnom istorijom Krespalovih i Papenbrokovih od 1931. godine, a sa druge Njujorkom u eri u kojoj je živeo savremeni čitalac. Međutim, za nekoga ko ovaj roman čita krajem druge decenije 21. veka, nekadašnja veza između istorije i aktuelnog trenutka transformiše se u odnos između dva istorijska perioda. Nameće se pitanje: kako danas pristupiti romanu „Svaki dan u godini“?

Razliku u perspektivi možemo objasniti upotrebom proste matematike: između događaja u Jerihovu i datuma kojim počinje roman (21. avgust 1967.) prošlo je 36 godina, što je znatno kraći period od onoga između datuma prvog poglavlja i trenutka u kome ga čita današnja publika. Vremena o kojima pripoveda Jonzon za nas su prošlost, a iscrpni opisi socijalne, demografske i etničke šarolikosti delova Menhetna u kojima živi i radi njegova protagonistkinja su, zahvaljujući radikalnoj transformaciji grada tokom devedesetih, postali dragoceno svedočanstvo o prohujaloj eri u istoriji jedne metropole.

Iščezli svet

Svako ko uski pojas zemlje između Kipa slobode i gornjeg kraja Central parka poznaje isključivo kao bogati, blještavi centar Njujorka, trebalo bi odmah da uzme u ruke „Svaki dan u godini“. Stranice ovog romana čuvaju od zaborava bezbroj lokacija i specifičnih obeležja gradskog pejzaža Menhetna, koji su proteklih decenija sistematski brisani sa lica zemlje: od portorikanske zajednice u Donjem Ist Sajdu, između avenija A i B, do tragova života starih evropskih doseljenika na Gornjem Brodveju, u blizini stana Gezine Krespal i njene desetogodišnje ćerke Mari.

U tom ambijentu, u kafeima u kojima „novine istočnoevropskih imigranata vise pored zapadnonemačke ozbiljne i žute štampe“, u likovima poput gđe Fervalter, Slovakinje na čijoj podlaktici Gezina prepoznaje istetovirani logoraški broj, dve vremenske ravni romana se dodiruju. Jer Gornji Vest Sajd Menhetna je u jednom trenutku postao utočište svih onih ljudi sa čijom sudbinom se mala Mari upoznaje u večernjim pričama svoje majke; na igralištu u Riversajd Drajvu ili tokom kupovine na Brodveju mogu se lično upoznati begunci od monstruoznog režima čiji je trijumfalni marš u knjizi opisan na primeru Jerihova Gezininog detinjstva.

Iako se knjiga „Svaki dan u godini“, u vreme kada je objavljena, mogla koristiti kao precizni vodič kroz Menhetn, ona danas pre svega predstavlja nenadmašni spomenik jednom iščezlom svetu i njegovoj raznolikoj populaciji, koja je u međuvremenu ili prinudno iseljena ili izumrla. Uticaj ove promene na originalnu vremensku strukturu romana je gotovo paradoksalan: pasaži koji su, u vreme kada je roman objavljen, predstavljali vernu sliku aktuelnog trenutka, za današnjeg čitaoca skoro da su veća nepoznanica od opisa meklenburških pejzaža i mentaliteta tridesetih, što autor svakako nije mogao da predvidi.

Roman-feljton

Tom efektu u izvesnoj meri doprinosi prisustvo trećeg protagoniste romana: Njujork tajmsa. Najpoznatije Jonzonovo delo je zapravo po mnogo čemu roman-feljton. Već u prvim poglavljima, svakodnevni ritual kupovine Njujork tajmsa u novinarnici u 96. ulici i Gezinino snalažljivo čitanje novina velikog formata u jutarnjem špicu zauzimaju centralno mesto u pripovedanju. Njujork tajms je označen kao „savest dana“ i Gezina ga uvek zamišlja kao živo biće, kao „tetku iz visokog društva“: „Navikle smo se na njega kao na člana domaćinstva.“

Ali dnevne novine u ovom slučaju nisu tek predmet kome su pripisane ljudske osobine. Kroz njih se filtrira ukupna predstava o aktuelnim zbivanjima, na lokalnom nivou i na svetskoj političkoj sceni, tokom jednogodišnjeg perioda koji roman opisuje. U pismu koje je po objavljivanju prvog toma uputio Zigfridu Unzeldu, Jonzon navodi kako je izračunao da citati članaka iz Njujork tajmsa čine jednu osminu njegove knjige. Pomoću citata on prenosi događaje iz Vijetnamskog rata, otvara bezbroj poglavlja i redovno mu služe kao uvod u meklenburšku stranu priče.

Jonzon je isticao da mu je kao uzor za odnos Gezine Krespal prema njujorškom dnevnom listu poslužio vlastiti boravak u Njujorku od leta 1966, tokom koga se u njemu uobličila ideja za „Sve dane u godini“. Punih godinu dana je radio kao urednik u izdavačkoj kući koja je kasnije objavljivala njegove knjige i, budući da je najveći deo dana provodio u kancelariji, grad je upoznavao čitajući novine na putu do posla i tokom pauza za ručak. Tokom jednog od svojih predavanja na Frankfurtskom univerzitetu 1979. godine, Jonzon je istakao da je stvarnost grada, koju je svojevremeno zanemario zbog obaveza na poslu, u romanu zamenio citatima iz Njujork tajmsa i da to smatra koreografskim principom romana.

Novinski tekst sačuvan u književnom delu

Ono što Jonzon u prepisci sa Unzeldom naziva „kvantitativnim i kvalitativnim suživotom“ književnog dela i stvarnog dnevnog lista iz današnje perspektive deluje nezamislivo. Funkcija Njujork tajmsa u njegovom romanu bazirana je na dve elementarne karakteristike dnevnih novina: da u opisivanju sveta, kao što im ime govori, prate dnevni ritam i da najveći deo onoga o čemu pišu na kraju tog dana nestaje iz vidokruga javnosti. Ovi zakoni pisanog izveštavanja su tokom protekle dve decenije skoro u potpunosti prevaziđeni i time je alijansa između romana i novina, čiji je poslednji istaknuti zagovornik bio Jonzon, dovedena u pitanje.

Serijsko ustrojstvo dana, koje „Svaki dan u godini“ prati strukturom svojih poglavlja, u eri kontinuirane dostupnosti medijskih sadržaja više ne igra praktično nikakvu ulogu. Stoga ideja o kopiranju novinskih vesti, koje su kratkog daha i nestaju iz svesti čitalaca sa pojavom novog izdanja, i njihovom konzerviranju putem transformisanja u književnost, gubi svaki smisao u svetu u kome internet arhive garantuju njihov večni opstanak.

„Svaki dan u godini“ se, dakle, može čitati kao roman čija je pojava prethodila epohalnim zaokretima u političkoj i medijskoj sferi. Već 1989. godine, šest godina posle objavljivanja dugo odlaganog poslednjeg toma i pet godina nakon piščeve smrti, svetski politički poredak je počeo da se urušava, a naizgled nerešivi razdor, o kome svedoče Jonzonova biografija i sadržaj njegovog romana, se (manje-više uspešno) privodi kraju. Sa druge strane, drastični pomaci u sferi informisanja nepovratno su izmenili našu percepciju književne konstrukcije koja je početkom sedamdesetih, u reakcijama na prve tomove Jonzonovog romana, hvaljena zbog svoje modernosti.

Neobični intenzitet jezika

Sve ove istorijske distance, koje su se ugurale između romana i njegovih današnjih čitalaca, ne lišavaju ga njegove magnetske privlačnosti. Jezik Uvea Jonzona, koji u svakom izrazu, svakoj rečenici, pokušava da redefiniše odnos između reči i stvari, ne dopuštajući sebi prevaziđene formulacije i nepreciznost, odiše neobičnim intenzitetom. Retko kom piscu iz druge polovine 20. veka pošlo je za rukom da u svojim čitaocima probudi tako duboku želju da i sami posete sve verno opisane lokacije iz njegovog romana.

U romanu Gezina i Mari skoro svake subote ponavljaju svoj ritual – plovidbu trajektom od Bateri parka do Steten Ajlenda. Nekada su postojale velike šanse da subotom na toj liniji sretnete obožavaoce Uvea Jonzona koji su se, sa Zurkampovim narandžastim izdanjem u krilu, verno pridržavali „Jonzonove ture“ po Njujorku. Mnogi od tih „literaturista“ su pritom na brodu čitali poglavlje koje je datumom odgovaralo datumu njihovog putovanja. To je verovatno i najbolji način da se čita „Svaki dan u godini“ (i ublaži strah od skoro dve hiljade strana knjige). Knjiga se sastoji od 366 zapisa – 1968. je bila prestupna godina – što znači da može biti vaš svakodnevni kompanjon punih godinu dana.


Autor: Andreas Bernard
Izvor: faz.net
Prevod: Jelena Tanasković