Prikaz romana „Tri hleba nasušna“: Pohvala čovečnosti

Debitantski, autobiografski roman „Tri hleba nasušna“ Slavice Mastikose, nagrađivane književnice i pesnikinje, prvi put objavljen 2002. (u izdanju Lagune 2023.) godine, lična je karta kojom započinje književno predstavljanje i upoznavanje – njime crta mapu i daje literarne koordinate svim budućim ostvarenjima: „Međaši savesti“, „Zakon srca“, „Tri hleba nasušna na polici vremena“ i „Preludijum“, čineći ih apartnim događajima u našoj književnosti.

„Tri hleba nasušna“ priča je o ljudima koji umeju da nose radost i žalost, čija srca imaju skrovito mesto dovoljno široko da ceo svet stane u njega. I koje nijedna nesreća nije umela sputati da pokažu najsvetlije osobine podvižništva, za koje je samo ljudsko biće stvoreno. Knjiga je i oda velikim ljudima koji stanuju u njima, o vremenima koja nisu mogla da im naude, sačuvavši dušu, volju, čovečnost, ljubav, koje ih nikada nisu napuštale; koji osećaju ono što reči ne umeju da izraze, čija blagost u pogledu i postupci su utoliko slikovitiji i rečitiji jer su neizgovoreni.

Autorka kao da se vodi Vitgenštajnovim geslom, „Sve što se može reći, može se reći jasno“, i na taj način nas realističkim postupkom vodi kroz autobiografski, poetični roman, koji je društvena i hronika porodice Mastikosa koju pratimo od 1946. godine.

Doselivši se u Zemun, Mile Mastikosa deli sudbinu mnogih Kordunaša, Bosanaca i Ličana. Nekada veseli, nekada setni, pevali su i tugovali za svojim rodnim krajem. O tim gladnim godinama Slavica Mastikosa piše bez ideološkog naboja bilo koje boje. S osećajem za detalje, a s višedecenijske distance, slika vremena koja su takva kakva jesu, i ljude koji ih s herojskom smirenošću podnose. „Skoro svaka kuća imala je trem, a u produžetku štale, koje su tih prvih posleratnih godina bile uglavnom prazne. (...) Dvorišta su bila velika, obično celom površinom popločana ciglom. Duž cele ulice, pored kuća i sa jedne i sa druge strane, bile su pešačke staze od cigle. Kuće su se sa ulicom spajale drvenim kapijama, jednom malom i drugom dvokrilnom, velikom. Na ulici kaldrma, uglačana, odolevala je zubu vremena.“ Mi , mada svesni surovosti posleratnih vremena, osećamo toplinu u rečima, i da je srećan život svuda moguć, bez obzira na muku, ako je zajednica ujedinjena.

Legendu o poreklu prezimena Mastikosa, s dostojanstvenim držanjem, Mile bi govorio kao da otkriva strogo čuvanu tajnu, ili pokazuje kakvu relikviju sačuvanu od minulih vekova budućim pokolenjima, i to samo u posebnim prilikama: „U to vreme ljudi su radili na imanju aga i spahija, hteli to ili ne, te i ti naši preci takođe. Ali jedan od njih, kažu najmlađi, buntovnik po prirodi, ljuta guja, nikako da se pomiri sa tim da mora da kuluči. Te on malo-malo, pa ne pođe na njivu sa braćom, a ovi kad ih aga upita gde im je brat, dosete se, pa kažu: ’Ostô je da masti (oštri) kosu, sad će on’.“

Mile upoznaje Radojku, devojku iz svog zavičaja, venčavaju se u Crkvi Svete Trojice u Zemunu. Bez obzira na oskudicu, nikad im nije nedostajalo hrane i ljubavi. Nedugo zatim rađa im se Slavica, „radoznala plava glavica, s očima svetlim kao dragulj“. Prilikom drugog porođaja Radojka umire i život ponovo pokazuje svoju surovu stranu.

U život porodice Mastikosa, posle nenadanog gubitka, ulazi Marica, a sa njom i svetlost u njihov dom. Nevidljiva ruka je udesila da im se putevi ukrste i da se otad zajedno kreću u istom pravcu. Marica pronalazi mir i sreću u novom domu, nakon godina nadničenja, preživevši nesrećan brak s nasilnim mužem, a Mile i devojčica Slavica oslonac i utehu. Tuga koju nose nije više ona koja sputava. Ona se poput oseke povukla i prepustila mesto nadi.

Život nastavlja da im svakog dana donosi nova iskušenja, ali budući složni, nijedna teškoća nije uzdrmala temelje njihove tvrđave podizane snagom ljubavi. Posebno je znakovita epizoda izgradnje kuće, gde do izražaja dolaze ljudska solidarnost i dobrota. Mile, pomogavši jednom sapatniku tako što mu je krišom nosio koru hleba dok su boravili u radnom logoru u Nemačkoj, ovaj to nije zaboravio, te je, došavši na poziciju opštinske vlasti, zaobišao kruta pravila, i dobrim dobro vratio, čime je dokazao da svako delo ima svoj odjek i da nas nijedna nagrada/kazna neće mimoići. „Ljudi su ostavljali započeti posao, ispuštali kašiku iz ruke ako su jeli, bez pitanja oblačili radna odela i trčeći odlazili do gradilišta. Kuća je pred samo jutro bila pokrivena. (...) Vredne ruke iskrenih prijatelja napraviše čudo.“

A Slavicom kao da od rođenja rukovodi sila koja joj ne dozvoljava da potone, i pomaže da pronađe rešenja za životne zagonetke. „Rođena od majke koja umire rađajući drugo dete, imala je sreću da, zahvaljujući drugoj majci Marici, punoj ljubavi i razumevanja, nađe svoj identitet. Njeno rođenje pripada jednoj majci, a njen identitet darovala joj je druga majka.“

Ljubav prema Radojki i Marici stopila se u jednu, univerzalnu, koja ju je naučila da čovek mora da obezbedi tri hleba: jedan za sebe, drugi koji pozajmljuje deci, i treći koji vraća roditeljima, jer ljubav koja se primi, može da preživi jedino kada je uzvraćena.

Autor: Siniša Bošković
Izvor: Književne novine