Prikaz romana „Ukus sunca“: Pod jednim jedinim suncem

Na aerodromu u Stokholmu, sada već davne 2009. godine, Jovan Ćirilov je, ispostaviće poslednji put, zagrlio Vesnu Stanišić, dramaturga, prevodioca, pozorišnog producenta i košarkaškog trenera, prošaptavši: „Memoari, Vesna, memoari.“ Nepogrešivo je, kao i uvek, u spontanim razgovorima sa nekadašnjom saradnicom koja je devedesetih godina minulog veka postala stanovnica Švedske, prepoznao njen dramaturški neobuzdan životni cunami. Ovaj homo universalis nije bio jedini kome je, iz neke usputne, katkada sasvim slučajno ispričane epizode, bilo očigledno koliko snažan umetnički potencijal ima njena životna priča.

Jer Vesna Stanišić, mlada intelektualka neokaljanog kosmopolitskog bića, dubokih uverenja u demokratske i univerzalne humanističke ideje nije na daleki sever došla na usavršavanje. Nije bila ni umetnik tek otputovao da upozna kulturnu scenu povezujući je sa ovdašnjom (mada će to posvećeno i sa ogromnim entuizijazmom decenijama činiti), niti je bila pisac koji je u inostranstvu pozvan, jer je njegovo ostvarenje sa uspehom postavljeno na pozorišnu scenu (mada će se i to dogoditi). Ova mlada žena je, u ranoj trudnoći, sa suprugom, mobilisanim pripadnikom jedinice koja se usprotivila slanju na ratište, i sinom usnulim na zadnjem sedištu starog renoa 15, pobegla iz zemlje u kojoj je odrasla i u kojoj je ostavila sve.

Kao i brojni drugi njeni vršnjaci, nemoćna pred razularenim bezumljem, ona nije napustila samo vlastiti dom i rodno Pančevo, svoje srodnike i prijatelje, beogradsku kulturnu scenu i zemlju koju su moćnici bespoštedno komadali svesno žrtvujući tuđe živote, već je za sobom ostavila sve što jednom biću može da pripada i sve ono čemu to biće duguje svoje postojanje i identitet.

Knjiga o dugom i teškom putu koji je do Švedske (kao i svim onim, docnijim, iscrpljućim i neizvesnijim rastojanjima koje je u ovoj zemlji od jedne imitacije življenja, sve do autentičnog, slobodnog i ispunjenog života) prevalila porodica Stanišić, mogla je nastajati na samo jedan način: dugo i teško. Baš onako kako je, prema svedočenju same autorke, i pisana. Jer napisati potresnu i duboko ličnu knjigu kao što je „Ukus sunca“ nije značilo samo naći odgovarajuću formu da se doživljeno u jeziku uobliči u umetnički vredno delo, niti ispuniti izuzetno zahtevan zadatak, pa u istih jedanaest poglavlja zabeležiti i hroniku ličnog razočaranja i letopis ljubavi, istrajnosti i nade u čoveka, u ono najbolje što svako od nas jeste.

Napisati ovu knjigu značilo je ponovo proći istim putem, ponovo iskusiti sve amplitude bola, opet se izložiti strahovima, oživeti trenutke u kome je svu raspoloživu snagu bilo nužno usmeriti na to da se ne izgubi ljudsko dotojanstvo, suočiti se svim traumama i izgubljenim godinama, rastancima, odsustvima i nedostajanjima, ali i progovoriti u ime svih onih koji neće imati priliku za to.

Recimo, u ime svih onih iz čijih grudi se, u stokholmskoj koncertnoj dvorani Konsethuset, istoj onoj u kojoj je Andrić primio Nobelovu nagradu, jedne večeri oteo vapaj koji autorka opisuje kao jauk radosti i jauk bola, najčudniji, najstrašniji, najlepši koji je ikad čula. Taj jednodušni krik bio je, zapravo, odgovor na topli i prkosni pozdrav koji je svojoj publici, i sam potresen i dirnut, uputio Đorđe Balašević. Izašavši na podijum i raširivši ruke, najvoljeniji kantauror sa ovdašnjih prostora (čiji stihovi su nas dobrano opominjali na sve bliže ludilo među ljudima) obratio se svojoj publici onako kako je i bilo jedino moguće: „Dobro veče, moja Jugoslavijo!“ U tom njegovom zagrljaju, u pesmama koje je u posebnom emotivnom naboju publika te večeri pevala sa njim, kao da se, bar nakratko, tamo u daljini, kao plutajuće ostrvo, pojavila zemlja čije ime je izbrisano sa mapa, ali je ostalo zauvek ucrtano na nemu kartu srca velikog broja njenih nekadašnjih stanovnika. Ona zemlja, čiji će građani, ma gde da su, nastaviti da žive, kako je pisala Dubravka Ugrešić, pateći od sindroma fantomskog uda.

Zato je ova duboko lična knjiga, zapravo, na posredan način, i knjiga svih rasejanih, proteranih i prebeglih iz jedne zemlje koja je nestajala u ratnohuškačkoj retorici i podelama ratnog plena, ali i u neizrecivom bolu i stidu onih koji su naivno verujući, ako ne u bratstvo i jedinstvo, makar u razum i kompromis, prevideli ono što se zbivalo naočigled svih nas.

Uvodne stranice „Ukusa sunca“ savremenici, sasvim razumljivo, ne mogu čitati bez neprestanog preispitivanja sopstvene mladosti na koji je neko drugi polagao neupitno pravo. One će izmamiti i naše vlastite uspomene na osamdesete godine u kojima su, zapravo, počele devedesete i na jugoslovenstvo koje je značilo pripadnost celom svetu i stvaralo osećaj da ceo svet pripada nama. I kad su sasvim lični, činiće nam se kako smo baš svakom opisanom događaju bili neposredni svedoci: da smo prisustvovali upečatljivoj sceni ulaska snishodljivog vojnog pozivara u spavaću sobu mladog bračnog para; da smo u ruci držali ceduljicu sa kućnim telefonskim brojevima koje nasilno mobilisani ljudi bacaju duž puta ka smrti, u nadi da će dobronamernici javiti njihovim porodicama makar pravac u kome su nestali; da smo se stresali pred strahotama koje su sa govornica histerično najavljivali dobrovoljni davaoci tuđe krvi; da smo doživeli dramu ideoloških raskola među bližnjima... Jer ako ne iste, slične nesreće događale su se svim ljudima koji su čitavim bićem opirali mogućnosti da mržnja i zlo dobiju legitimitet.

Možda će poneki čitalac, u naletu protivurečnih emocija, na tren morati i da odloži knjigu, ali će se, odmah nakon dubokog udaha, vratiti sugestivnoj i uzbudljivoj priči Vesne Stanišić. Jer jedno za drugim, smenjivaće se potom i dramatična poglavlja o begu mlade porodice iz zemlje koju nikada ne bi napustili da ona najpre nije napustila njih, o njihovoj dubokoj unutarnjoj borbi sa pitanjima na koja nema prihvatljivih odgovora, o godinama koje kao da su provedene u limbu, u čekanju i neprestanom strahu od deportacije, o košmarima, neizvesnosti i poniženjima koje su, budući da su bili svedeni samo na broj, doživljavali u migracionim kampovima, o susretanju sa drugim nevoljnicima koji su se sa apsurdom gledali lice u lice, našavši se, sasvim slučajno, na nekoj od zaraćenih strana.

Ipak, tu na severu, posle brojnih prepreka i iskušenja sa kojima će se suočiti, mlada porodica će se uvećati, steći prijatelje, zasnovati novi dom čija će vrata, uprkos rajberu koji garantuje toliko žuđenu slobodu i pravo na intimu, biti otvorena za one koji tek pristižu sa raznih strana sveta i sami tragajući za svojim mestom pod suncem. Napokon, posle godina provedenih u stanju pripravnosti, Vesna Stanišić će raspakovati svoj kofer i svoju ogromnu energiju i dar usmeriti ka novim izazovima, na najbolji način gradeći mostove između dveju kultura i jezika kojima njena porodica pripada. Ali svoj pogled nikada neće odvratiti sa podneblja iz koga je potekla, pa će u njenom stvaralaštvu i čitavom profesionalnom angažmanu snažno odjekivati turbulentna politička zbivanja u matici s početka novog milenijuma.

I na sceni, i na košarkaškom terenu kome će se kao trener mladih emigranata i sama vratiti, a naročito u svakodnevnom životu književnice, kao da će se bezbroj puta obistiniti reči Miloša Crnjanskog. I to one, koje stoje kao moto ovog njenog proznog ostvarenja: „Taj nagon da se čovek, i u tuđim zemljama, oseti kao kod svoje kuće, ja mislim da je znak, jedne velike zajednice, osećaja zajednice ljudi.“ Ali i one druge, svima poznate, misli pisca koga je neprestano mamila lepota i svetlost severa: „Sve je u vezi.“

Nadnet nad ovu knjigu, čitalac će ih mnogo puta odnekud, kao iz daljine čuti, pa će, sa nekim čudnim osećanjem vere u dobro, možda i sam promrmljati: „Da, sve je u vezi.“ Jer jedino tako može i biti, i ovde, i tamo, i svuda, pod ovim jednim jedinim suncem koje nam svima isto pripada.

Autor: Olivera Nedeljković