Prikaz romana „Ukus sunca“: Sunce je u očima

Ovaj tekst je povodom knjige „Ukus sunca“, ali ne samo o njoj.

Vesni (Ilkić) Stanišić sam predavao matematiku u pančevačkoj gimnaziji „Uroš Predić“. [Kada sam Vesni poslao tekst, prošireni, uz zahvalnicu, podsetila me je da sam joj bio i razredni starešina i na naš negdašnji odnos iz gimnazije: „Kada smo jednom imali pismeni iz matematike, završila sam zadatke nešto pre isteka časa pa sam zapisivala neke stihove. Seli ste pored mene i, umesto da pogledate pismeni, uzeli ste olovku i počeli da mi ispravljate pesmu. Ne sećam se šta sam dobila iz pismenog, ali od tada prideve kao što su lepo, sjajno... više ne koristim.“]. Bila je vukovac. A da je išla u tu školu u vreme Miloša Crnjanskog, kolega Crnjanski bi joj predavao gimnastiku.

Ovih dana do mene dospe jedna knjiga iz Hiperboreje. Kad je ono Tumač napisao „Kod Hiperborejaca“, istoričari književnosti nisu umeli da odrede kom žanru pripada delo. Dodeli su mu odrednicu „najneobičnija“ knjiga, „najneobičniji“ roman. Za mene je najneobičniji roman napisan na srpskom jeziku „Unutrašnje more“ Danice Vukićević. Ovaj, koji sam sada dobio, nosi naslov „Ukus sunca“. Autorka je Vesna Stanišić, dramaturg. Nisam još osetio taj ukus, jer nisam pročitao celu knjigu, preterao sam polovinu, ja uvek preterujem, nisam se još nasmejao, ali odrednica ovog romana i bez istoričara književnosti je „odiseja“. Naš Odisej se vratio sa romanom, ali samo da napuni baterije pa se vraća u Hiperboreju. Mogla bi odrednica ove knjige biti i dnevnik ili, kako je savetovao Jovan Ćirilov – Memoari, Vesna, memoari.

Knjiga odiše autobiografskim podacima. Koncepcija je takva da je autorka ispisala ceo tekst u prvom licu. Kroz tu priču koja teče bez zastajkivanja i bez zamuckivanja, Vesna Stanišić je provukla muke celog sveta, do Sunca i nazad. Izbegličke muke koje se mogu posmatrati uopšteno, jer muke ne zavise od države u kojoj su doživljene, niti zavise od rase, niti od uzrasta, od obrazovanja...

Bekstvo od stvarnosti, od rata, poslužilo je da se vidi druga stvarnost, da se krene na put izbeglištva, neizvesnosti i svakojakih muka, od gladi do maltretiranja od tuđe vlasti, do maltretiranja od drugih izbeglica, albanskih i inih, da se vidi i naličje Švedske. Da se vidi život u izbegličkim logorima u zemlji koju su svi, pa i Milošević, hvalili kao vrhunski socijalno organizovanu. Došlo je dotle da joj je sin Stefan rekao: „Mama! Već sam zaboravio kako izgledaš kada se smeješ!“

Strah bio je taj pokretač da se krene do Švedske, „put Sunca“. A strah uređuje svet. Da nije straha, bio bi haos, bila bi anarhija. Strahu, kao sredstvu, pribegava svaka vlast. Pa i svaka doktrina. Judeohrišćanske doktrine stalno podgrevaju strah od Boga. Strah od nepoznatog je u to utkan. Strah od rata u stvari je strah od smrti. On je bio pokretač da se krene na put.

Stari Pančevac, dopisnik Politike Slavko Pavlov ispričao mi je u svoje vreme zanimljivu priču o strahu: „Kad su nas Nemci postrojili na Jubučkom putu, shvatio sam da će nas streljati. Okrenem se prema onom do mene, i kažem mu, Hajde da bežimo, a on, Pa streljaće nas, Pa zato, prozubih. I dok si trepnuo, ja sam zaždio. Stigao sam u Niš sve trčeći a da se nijedanput nisam okrenuo.“

Potresni su opisi iščekivanja odgovora švedske administracije na vapaje izbeglica koji su boravili u izbegličkim logorima u kojima je odsustvo ljudskosti obavezno.

U leto 1993. Nas četvoro – Zoran i ja, Gojko i Mira koji su takođe čekali na prvi odgovor – potpuno i doslovce ludeli smo od čekanja. Više nismo mogli da izdržimo, pa smo odlučili da odemo kod Ketrin Seton, šefice kampa, koja je još uvek bila zadužena za nas. Odlučili smo da uložimo zahtev da Migracioni sud napravi presedan i da odluku o našem statusu donesu ranije i preko reda. Naša advokatica je, inače, govorila da vreme radi za nas. Iz njenog ugla možda je tako izgledalo. Iz našeg ugla vreme je od nas pravilo mrvice rasute po podu. Kad smo stigli u Švedsku, Stefan je imao tri godine. Sada je bio u šestoj. Dolazio je trenutak za njegov polazak u školu – ali koju? Ana je, u kampu, bila u mom stomaku, a sada se već bližila trećem rođendanu. Gde će uopšte ona živeti. Gde ćemo svi živeti... Ispostavilo se da su Gojkovi i Mirini papiri u Malmeu – a ne u Eskilstuni, gde je trebalo da budu – a naših papira nema nigde!

Tu se solidarišu ljudi koji žive u neljudskim uslovima izbegličkih logora. Dirljivi su opisi humanističkih poduhvata autorke i njenog muža. Ona borba za Adama baš me je dirnula. Taj deo teksta naterivao mi je suze. A moja žena je nekoliko puta otplakala Adama. Došlo je dotle da sam u razgovoru sa njom počeo da izbegavam priču o „Ukusu sunca“. Ali umami! Vesna se izborila da to dete, poreklom iz Sudana, koje je tamo negde po rođenju nađeno u kartonskoj kutiji, a koje je na volšeban način dospelo u Švedsku, ne bude deportovano. Čak su ga i usvojili. Priče o nadljudskoj borbi za ljudska prava su vrhunske, ne mislim samo u srpskoj literaturi, u svetskoj. Priče biseri. Pravi.

Jedan moj rođak je u vreme Tita putovao poslom po afričkim zemljama. Bio je u Keniji, a možda je neka druga zemlja u pitanju, tek on je govorio da su crnci neradnici i lenčuge. Crnac ceo dan leži i ako ga udari kokos, on ga pojede. Ako ne, onda neće ni da jede. Takva je bila njegova priča, a vidimo da naša izvanredna spisateljica donosi posve drugačiju priču o crncu. O mučeniku Adamu.

Poslednjih nekoliko tačaka bi mogle poslužiti i kao obrazac za putopisnu prozu. Neko je rekao, pa roman je putovanje i ništa drugo.

O emigraciji sam pisao i ranije: „Emigracija nije neka nova pojava. Bilo je toga i u staroj Grčkoj. Grci su izmislili demokratski progon – ostrakizam. U doba renesanse su takođe ljudi progonjeni, terani u inostranstvo, u emigraciju. Setite se kako je Dante prognao svoga prijatelja iz detinjstva Kavalkantija. A i savremena istorija svedoči o proganjanju. Najpoznatiji slučaj je svakako izgon, kako ga sada zovu, oca ruske nacije Solženjicina, pa Brodskog… Nabokova je dopala emigracija uslovljena građanskim ratom. Ne zna se koja je gora. Iako je živeo u emigraciji, i pored toga što je stekao zavidno obrazovanje na prestižnim univerzitetima u Peterburgu i Kembridžu, a i živeo je dugo i u Berlinu, i vladao jezicima, priče su pisane na ruskom.“ To se desilo i našoj autorki. Knjiga je napisana na srpskom. Naravno da ne poistovećujem događaje. Samo ističem one činjenice koje prate svaku emigraciju.

Bio je običaj da se u Jugoslaviji odlični gimnazijalci vrbuju za Savez komunista. Vesnu su učlanili bez pitanja, ali ona je napustila partiju. Nešto kasnije njen stric (bio je to poznati pisac i predsednik podružnice Udruženja književnika u Pančevu) Dragutin Ilikić Birta ponudio joj je da se pridruži Demokratskoj partiji u osnivanju. Odbila je. Porodicu je smatrala osnovnom ćelijom i glavnom partijom. „Biću član svoje porodice. To je moj politički stav.“ Razumljivo, materinski motiv je jedan od najačih, a možda i najsnažniji. Taj motiv je bio glavni pokretač za veliku i dugogodišnju borbu za obezbeđivanje egzistencije, i identiteta. Ona i muž odvajali su od usta da bi svome detetu mogli dati neku mrvku. Najvažnije, kada je u Švedskoj stala na noge, ona nije zaboravila svoje i porodične muke kroz koje je prošla. Latila se kasnije nekih poslova koji nisu bili iz njenog primarnog obrazovanja. Organizovala je treniranje izbegličke dece, kako bi im olakšala život.

Autorka je napisala: „... ne volim nostalgiju.“ Kao da nostalgija od toga zavisi. Da je tako, ne bi ni bilo ove knjige koja je u stvari knjiga o nostalgiji.

„Emigracija je učinila svoje. Nametnula je teme, ušla je i smestila se duboko u dušu. Otuda nostalgija. Ako upadnete u nostalgiju, onda je to gadna rabota. To je tornado koji te uvlači, pijavica koja te usisava. Nostalgija je vrtlog koji dočarava najlepše uspomene iz detinjstava, koji te danonoćno tera da proizvodiš sećanja, uspomene. Nema upečatljivijih uspomena na ovom svetu, nego onih koje proizvodi nostalgična, tornadska, patnja. Ako kojim slučajem iskočite odonud, onda je to siguran znak da ste pisac. Samo je potrebno još malo tehnike. Ako se piscu nostalgija useli u glavu, onda glava puca po svim šavovima. Nostalgija je muka u grudima, u stomaku. Nostalgija je siguran čir. Nostalgija jede džigericu. Ona napada mozak. Nostalgija je veza između prošlosti i budućnosti. Sadašnjost ne postoji. Stvarnost je muka, a ako je garnirana nostalgijom, onda je strašna muka, zato postoji umetnost.“ (Stojan Bogdanović, „Zagranični ruski pisac“, Beograd, Savremenik plus, 2021)

Posle proširene verzije prikaza „Ukusa sunca“, spisateljica mi se javila.

– Nisam nostalgična. Nimalo. Ja sam melanholična. Mozak u duru, srce u molu. Hvala što ste se knjizi toliko posvetili.
– Melanholični ljudi nisu od akcije, što kod tebe nije slučaj. Naprotiv, ti si veoma preduzimljiva. A nostalgija te je možda sada i popustila, ali prvih desetak godina uvek je kopkala. To sam i sam iskusio. Više puta.
– Jeste, kopala je, ali me nije kočila. Znam ljude koji su zbog nostalgije ostali u njoj. Ona je pogubna, destruktivna, pasivna. Tih prvih deset godina bila sam (i ne samo ja) najaktivnija po pitanju egzistencije, identiteta... Mada, možda... da nismo nostalgični ne bismo imali reference ka tome, ko smo i odakle smo...

Zanimljiva je knjiga. Baš je primetno da je pisac dramaturg, da ume od obične situacije da napravi dramu, predstavu, podigne tenziju. Dramu je odmicanjem knjige ubacivala u veću brzinu. Vožnja je bila žešća. Ali bez ispadanja na krivinama.

Preispitivanje savesti nezaobilazna je tema koja se kao jegulja provlači kroz knjigu. Dijalozi su uglavnom izbegnuti. Ako ih čitalac sretne, onda su to oni razgovori sa samim sobom. Analize. Griža.

Nikada nisam voleo one ljude koji odu u inostranstvo i otuda laju, opanjkavaju svoju zemlju ili ismejavaju svoj narod, a mi smo imali čak i one koju su pozivali NATO da nas bombarduju. Drugo je kada si tu i kada se buniš, protestuješ protiv vlasti ne bi li se nekako urazumila.

Ima knjiga u svome sadržaju i političke ocene situacija i ličnosti iz vremena rasparčavanja Jugoslavije. Ima i lamentiranja. Sladunjavih pričica. Da se ne lažemo, lamentiranje je čista nostalgija. Sve je to na nivou impresije jer se pisac našao u bezizlazu u tuđoj zemlji gde „prijatelji postaju rodbina“. Vazdan je bilo „komšija ti je najbliži rod“. Nisam osetio da je iza teksta nešto u pozadini, da je napisano iz zlobe, iz obesti, da je podmetačina...

Ona pisanija da su Srbi najgori narod na svetu, ne baš tim rečima, provejavala su većim delom knjige, da bi ih dramatrurg ispeglao opisujući gostovanje u Beogradu Dramatena, Kraljevski Dramski Teatar u Stokholmu. Kada su Šveđani posle predstave stigli u hotel „Palas“, bili su „nacvrckani kao tinejdžeri na ekskurziji“. „Najzad smo mi Srbi, ljudi s mozgom reptila, morali da umirujemo civilizovane Šveđane i da ih molimo da se u hotelu lepo ponašaju.“ Naravno, postoje civilizacijske razlike koje su zbog nakardnog tumačenja jedne ili druge strane dovodile i do sukoba, i to, ne samo verbalnog. Za one s druge strane govorilo se vazdan da su necivilizovani.

Negde je spomenuto da je suprug dezerter, što on formalno nije bio, jer su ih otpustili iz vojske, a nisu uspeli da ih ponovo saberu. U međuvremenu, oni su kao porodica odlučili da napuste zemlju zahvaćenu besmislenim ratovima. A kad su se okrenuli malo levo, malo desno, Švedska je bila puna izbeglica raznih nacionalnosti sa prostora bivše Jugoslavije. Štaviše, dobro su se slagali. Apsurdno je da su se slagali oni koji su u Jugi ratovali jedni protiv drugih, ali je tako.

Čitajući Vesninu odiseju, često sam upadao u duboke virove, katkad i u jazbine, i da bih se nekako iskobeljao, morao sam delove ove izvanredne knjige da čitam po nekoliko puta. Ima tu još mnogo posla. Ima u knjizi mnogo likova. Naravno da se iz lamenta nad Jugoslavijom može videti kao na dlanu opredeljenje autorke, pa ćemo ovde i navesti deo iz knjige:

Mi smo bili mladi ljudi, zaraženi rok muzikom, zagledani u filmove i pozorišne predstave, začitani u knjige. I za mene su, tako, Jugoslaviju najpre činili njena umetnost i kultura. Moja Jugoslavija su bili Slobodan Selenić, i Dubravka Ugrešić, Borislav Pekić, Krleža, Danilo Kiš i Mirjana Miočinović, Jovan Ćirilov, Gordana Suša i Duško Radović, Mika Antić i Mira Furlan, Balašević, Goran i Vlatko Stefanovski, svi naši košarkaši, skijaši i ostali sportaši.

Neke od spomenutih ljudi sam i lično poznavao. Našlo se mesto i za Crnjanskog. Doduše, on je u Hiperboreju, u Upsalu, išao da bi video sarkofag Emanuela Svedenborga. Nije ga muka tamo oterala. Ja sam išao u Fjezole, povrh Firence, da se vidimo. Raspitivao sam se za njega, ali tamo ga niko nije zapamtio, iako je tamo živeo neko vreme. Sreli smo se tek u Pančevu. Preko puta Palate Piti na jednoj kući je tabla sa natpisom da je ovde boravio F. M. Dostojevski i da je ovde završio „Idiota“.

Svoje opredeljenje Vesna Stanišić je pojasnila kasnije. Kada su joj ponudili mesto kulturnog savetnika u švedskoj ambasadi u Beogradu „uz svu zahvalnost na poverenju, nisam prihvatila. Više sam verovala u kulturu, nego u politiku. Politika nikada nije bila moj poziv, koliko god da sam bila politički svesna, i koliko god da su me politički pozivali i prozivali“.

Zanimljiv je lik onog Albanca kome je Zoran popravio radio i koji je skinuo besu sa porodice naše autorke. Sve likove je abolirala. Knjiga je veoma mračna, možda je bolje reći gorka, ali nema negativnih likova, osim Miloševića i onog Šicera.

Toga dana za ručak smo imali nešto što je ličilo na gulaš. Drugi izbor je bila riba, kuvana, u bešamel sosu. Miris , a nama smrad te kuvane ribe uvukao se u zidove i nameštaj izbegličke menze, pa s vremenom i u našu odeću. U svakom slučaju, mi smo uzeli gulaš. Ljut kao đavo. Mi smo nekako mogli da ga podnesemo. Ali Stefan, malo dete, četvorogodišnjak, sav se zacrveneo već od prvog zalogaja. Znala sam da je strogo zabranjeno da se jedan obrok menja za drugi, ali morala sam da probam da gulaš zamenim za ribu, makar i smrdljivu i otišla do šanka na kojem su izdavali hranu. Govorila sam na engleskom, uz mnogo izvinjavanja i objašnjavanja da znam pravila da imamo pravo na samo jednu porciju po osobi, ali, eto, ovo je presedan, u pitanju je dete, pa ako može... Momak za šankom je rekao da nema problema, osmotrio prvo levo, pa desno i dao mi porciju ribe. Stefan je taman zario viljušku i usnama privukao prvi zalogaj kada se pored stola stvorio Šicer, zgrabio Stefana za ruku, izvukao mu viljušku iz šake, oduzeo mu tanjir i bacio njegov ručak u kantu za đubre.

Abolicija se može protumačiti samo karakterom pisca. Knjiga je o potrazi za mestom pod Suncem. Potraga se protegla do Severnog pola. Mogla se odvijati i na drugom mestu. Na nekoj drugoj lokaciji. Pa i u svojoj zemlji, zašto ne?

Veliko je postignuće ova izvanredna knjiga Vesne Stanišić. Bila je potrebna neverovatna hrabost, iskrenost i poštenje pre svega prema sebi, a mora se priznati da je i cena velika: napuštanje otadžbine, odlazak u emigraciju. Opisana iskustva iz emigrantskih logora i onih posle logora. Uspeh autorke i njenog muža na profesionalnom planu sugerišu da je sve moguće, samo je potrebna volja. Moguće je prevazići nevolje. Pobediti. Stići do polarnog kruga i osetiti da čovek pripada „nečemu mnogo većem nego što je ljuski život“.

Bog, ljubav, sudbina – u svakom slučaju plemenita sila koja upravlja našim postojanjem – uzvraćala mi je pogled dok sam posmatrala večito Sunce na kraju sveta. I u tom pogledu čitala sam sve naše povezanosti i u vremenu, i u prostoru.

Pogled mi je i dalje bio prikovan za rađajuće Sunce kada su tople, slane suze dodirnule moje tople, slane usne, i ja sam prvi put osetila ukus jedne zvezde.
 

Ima ljudi koji se nisu odvažili na ovakav put, a koji su platili veću cenu. Rat u Jugoslaviji pojeo im je decu. Još se nisu oporavili od ludila.
 
Autor: Stojan Bogdanović
Izvor: stojanbogdanovic.blogspot.com